Salon 1905 restoran – Beograd na mermeru i bronzi
Mesecima unazad, sa prijateljima često maštam o postojanju jednog vrlo specifičnog restorana u Beogradu. U mozaiku koji danas oslikava beogradsku gastro scenu ne fale samo kockice određenih nacionalnih kuhinja – korejski roštilj ili pravi francuski (ne bistro) i španski (ne tex-mex, već zaista španski), već se vidi i praznina na mestu koje bi zauzeo makar jedan istinski luksuzan restoran. Znate na šta mislim? Na ono mesto za koje bismo pripremale haljinu i frizuru, koje bi bilo ultimativni izbor za zavođenje, romantično i svečano okruženje za izvaditi prsten iz džepa sakoa, ili neki drugi poseban trenutak. Mesto na kome su beogradski ljudi i njihovi gosti lepi i doterani, ali neuštogljeni u uživanju. Gde vas ispred ulaza sačeka valet momak da vam parkira auto, kako biste za svoj sto stigli i dalje sjajnih cipela…
Uprkos sve češćim samododeljenim “fine dining” kategorizacijama novijih restorana u gradu, jasno je da uvek nešto fali… Jedna od prvih i najjednostavnijih provera za mene su – stolnjaci. Ako restoran, koji pretenduje na ovu titulu, svog gosta i svoj proizvod ne poštuje dovoljno da bi hranu servirao na besprekorno belom, teškom i šuškavom damastu, nikako ne zaslužuje ovako laskav opis. Enterijer treba da teži da u potpunosti bude posvećen čulnom uživanju, elegantan, luksuzan, ali nenametljiv, kako bi kompletirao ugođaj koji priprema chef. Možete da se slažete sa mnom ili da mislite da je fine dining izvodljiv i u modernim, industrijskim enterijerima, na papirnim podmetačima – na vama je. Lično, volim da sve bude besprekorno i jedino tada je cena ovakvih obroka, koja nije mala, zaista opravdana…
Zahvaljujući ličnom afinitetu koju gajim prema Salonu 5, restoranu koji se najviše približio mom viđenju ovog koncepta, mnogo me je zainteresovao novi poduhvat ekipe koja ga je osmislila i realizovala, a o čemu se šuškalo par meseci unazad. U jednoj od najlepših zgrada u Beogradu – Zgradi beogradske zadruge – ili popularnije Geozavodu, otvorili su nedavno salu simboličnog naziva Salon 1905. Novo ime jasno asocira na ugostiteljski prvenac ovih momaka, ali je vezano za godinu izgradnje ovog monumentalnog zdanja u Savamali. Uz brojne kontroverze koje opsedaju taj deo grada u poslednje vreme, čini se da je obnovljena i ulepšana barokna zgrada Geozavoda jedina koja izaziva nepodeljeno divljenje i vraća se u ulogu istinskog spomenika kulture, čije je ruglo, do pre nekoliko godina bila. Mermer, bronza i pozlata u Art Nouveaux detaljima, deo su enterijera novog Salona 1905, ali… Ok, mislim da sam već preterala sa pričom o enterijeru. Te slike ste već možda i videli. A slike ne mogu da se jedu, još uvek.
Uz pomoć osoblja i uz proseko sa kriškom jagode i kuver koji čine blago prepečene kriške bageta sa tapenadom od maslina (najbolja ikada!) i namazom od (na primer) milerama i začinskog bilja, biramo iz malog jelovnika na jednom listu hartije. Rozbif i foie gras pâté ovog puta za hladno predjelo. Rozbif (RSD 790) je pripremljen gotovo u stilu karpaća, potpuno svež i sirov u sredini i blago pečen po ivicama, rezan na tanane listove i serviran na podlozi od sveže hrskave rukole, uz Little Blue Pot džem – ako se ne varam – od šljiva i ruzmarina. Ipak, Foie Gras pâté (RSD 900) je baš pravo iznenađenje. Naime, ako ste probali ovaj specijalitet u Salonu 5, mogu da vam kažem da ste potpuno nepripremljeni za ovaj u Salonu 1905! Kao dr Džekil i Mister Hajd! Dok onaj u prvom Salonu očarava jednostavnošću i čistim kristalnim ukusom, zbog kog je postao klasik i jedna od omiljenih i nezaobilaznih stavki u jelovniku, ovaj novi je idealno drugačiji. Fini terin, sa još par kapi egzotičnog džema, kockicama mariniranog ananasa i nežnim belim kremom, serviran uz tostirani brioš, spaja ukuse u kombinaciju koju ne umem da opišem preciznije od – Wow!
Kao poštovaoci Foie gras u svim oblicima, želeli smo još guščije džigerice za glavno jelo i ponovo se iznenadili. Neminovno je da će se dve verzije Salona upoređivati i međusobno čak i takmičiti. I da nema apsolutnog pobednika. Dok se guščija džigerica u “starom” Salonu 5 izdvojila kao apsolutni topli favorit, perfektna u svojoj tradicionalnosti, u ovom novom Salonu, ona je, u skladu sa dekadentnošću ambijenta, pretenciozna i raskošnija. Položena je na pečene jabuke, sa džemom od luka, laganim pireom i kiselim štapićima povrća, za gradativnu kombinaciju ukusa i tekstura. Ja bih, lično, dodala još malo i pirea i jabuka, jer mi se čini da mi je sama džigerica bila intenzivnija ukusom nego što bi bio moj idealan balans. Ali, i dalje odlično.
Za kraj slanog izbora, obavezno je bilo nešto što je ovih dana izazvalo pažnju na društvenim mrežama – a što je u jelovniku opisano kao ravioli del plin (RSD 1100). U stvari, ovo jelo nas je najviše zanimalo, budući da je internet već obišla slika na kojoj se nalazi 5 raviola sa podrugljivim natpisom “porcija raviola u jednom bg restoranu”. Pitali smo o čemu se radi i saznali da je u pitanju domaća, ručno pravljena testenina punjena – zečetinom! Naziv se odnosi na oblik paste (“plin” je pokret štipanja, nešto kao “uštinuti ravioli”) i nema naznaka u meniju kakvo punjenje se krije u ovim paketićima. Kako imam izvesnu moralnu zadršku što se tiče divljači, molim vas da, kao i ja, verujete na reč našoj Aleksandri – da opravdavaju svoju cenu. Pet toplih raviola punjenih proteinima i finim začinima.
Ono što je retko sigurna stvar u ovim nesigurnim vremenima jeste da ću uvek, ma koliko pojela, imati mesta za desert. To mi pruža mir, zen i spokoj u turbulencijama svakodnevnice – izlazak Sunca svakog jutra na istoku i moj stomak koji uvek čuva posebnu odaju za desert. Probala sam dva: panna cotta (RSD 320) i creme caramel, koji je veoma nalik crema Catalana ili creme brulee samo bez prepoznatljive karamelizovane korice, već samo ukusa karamele, uz dodatak sočnog crvenog voća (RSD 390). E, tu smo. Iako su oba slatkiša ukusno i “tačno” pripremljena, ja sam ljubitelj kompleksnijih tekstura i struktura, pa mi je lično falio neki malo složeniji i hrskaviji desert. Na meniju je još i čokoladni mus, ali ni to nije ta tekstura koju ištem. Dakle, treba mi jedan pečeni kolač i vuk sit.
Uz preciznije utanačavanje servisa da bi, kao što sam opisala Salon 5: “radio kao harmoničan mehanizam preskupog sata”, ovaj luksuzan prostor bi mogao postati taj restoran koji nedostaje Beogradu. Luksuzan i intiman. U koji dolazite za najsvečanije prilike, da razmazite sebe i impresionirate one do kojih vam je stalo. Obavezno proverite i elegantan bar u sklopu restorana, koji doprinosi opuštanju atmosfere, jer ovo mesto uprkos luksuzu nije uštogljeno. Mnoge će posebno obradovati pravilo da u restoranu, sem na terasi, nije dozvoljeno pušenje. Možda Beograd još uvek nije zreo za valet parking, ali treniramo. Biće i to.
Jelena Ignjatić
Oblikovala nepce u dedinom vinogradu, pa na putovanjima. Skriboman, žongler, muza i avanturista. Oslobodilac lepih tajnih stvari.
Ocene
-
Hrana:
-
Ambijent:
-
Usluga:
-
Higijena:
-
Odnos cena-kvalitet:
-
Prosečna ocena:9.6
6 коментара
Zanimljivo.. Ali ono sto je najupecatljivije, i sa cime ne moze da se meri nikakva gastronomija jeste pitanje – KO TO MOZE DA OTVORI RESTORAN U GEO – PAZITE – GEOZAVODU??
Pa molim vas, svako, pa i najsofisticiranije jelo moze samo da presedne pod tim okolnostima.
Kratko guglovanje je objasnilo vise od ovog teksta: „Salon 1905“: Dekadencija braće Vučić
Nemojte se molim vas prodavati za osrednji foie gras (koji se, a to svaki poznavalac kuhinje mora znati, niposto ne jede van Francuske, apsolutni faux pas sto samo lokalni skorojevici ne znaju!)
Poštovana Jelisaveta, ukusbeograda.rs se bavi gastronomskom ponudom Beograda i za sada nemamo aspiracije ka istraživačkom radu na polju imovinske karte i ekonomskih odnosa porodice Jednog Čoveka. Sa namerom sa kojom smo pokrenuli naš vebsajt, istražili smo šta se priprema u trenutno, verovatno, najintrigantnijem i najluksuznijem restoranu u Beogradu, baš kao i u svim ostalim restoranima koji su nas do sada zainteresovali. Kada uspemo da, od svog novca kojim plaćamo račune u beogradskim restoranima, prištedimo za put u Francusku, napisaćemo tekst i o tome, da ozvaničimo prestanak statusa lokalnih skorojevića. Svako dobro.
Poštovana Jelena,
Pre svega veliko hvala na odgovoru! U Francusku svakako ne morate ići da biste prepoznali lokalne skorojeviće, to je sigurno. Ali pisati gastronomsku kritiku o jednom takvom restoranu koji posluje u okviru takvih okolnosti je ravno pisanju umetničke kritike o izložbi u Minhenskoj Haus der Kunst 1939te godine. Ignorisati kontekst te izložbe (možete lako naći na šta mislim ukoliko vam nije poznato) ili ovog restorana i pisati o kvalitetu slika ili sira, ignorišući više nego ekstremne okolnosti je jednostavno društveno neodgovorno. Pritom su u pitanju očigledne stvari, jasne svima, koje ne zahtevaju nikakav istraživački rad. Ja pratim vaš sajt i imam pohvale za razna druga mesta, ali ovo računam kao veliki minus. Nadam se da ćete biti ljubazni da i ovaj moj komentar objavite. Takodje želim svako dobro i srećne praznike!
Poštovana Jelisaveta, uz apsolutno lično slaganje da događaji u ovom delu grada i sprovođenje aktivnosti oko izgradnje “Beograda na vodi” nisu u interesu građana, ovaj restoran se izdvojio, u gastronomskom smislu, pre svega radom i zaslugama tandema koji vodi restoran sličnog imena u Zemunu, o kom smo već pisali i koji je za mene doneo mnogo toga novog i dobrog u ugostiteljstvu našeg grada. Okolnosti pod kojima posluje zgrada Geozavoda su za sada (na moju iskrenu žalost) samo predmet kontroverzi i nikakve krivične niti prekršajne prijave ni dokazi o nelegalnosti ne postoje – neko se već pobrinuo za to… Smatram da je poređenje sa minhenskom izložbom veoma preterano i nadam se da ćete nastaviti da pratite naš sajt i razumete da se, kao ni za bezbroj drugih lokala u “sumnjivom” vlasništvu, nećemo doticati te teme bez validnih dokaza… Dok većinu tih drugih lokala, za koje postoje slične indicije, jednostavno zaobilazimo, posvećenost koju momci iz Salona 5 primenjuju u oba svoja restorana moramo da pohvalimo, zasluženo.
Odlicna kritika, i realno interesovala me je kakva je hrana i realno i otici cu da vidim i zbog ovog pregleda (thanks).
A gospodja Jelisaveta moze da vodi politiku negde drugde tj #smara
Ако се из контеста изузме власништво ресторана, оцена је одлична. Кад следећи пут дођем у Србију обавезно ћу га посетити. Јелисавета је, с правом, покушала да укаже на феномен узурпације тог дела Београда на коме се гради Београд на води, а успут узурпира и по нека зграда која је под заштититом државе. Али! Свашта се данас дешава у земљи Србији, па и узурпације сто+ хектара земље на том потезу и никога глава не боли за то.