Restoran Stari Hrast – Još jedan početak

Toliko dugo nisam pisao tekst da me je sramota. Svaki pokušaj da nađem dobro opravdanje je besmislen, ali, ako mi verujete, malo mi opada moral kada vidim koliko se restorana o kojima sam pisao zatvorilo.

“Ribz” i “Regal”su promenili vlasnke i imena, “Mitologija” je od moje posete promenila čak dva vlasnika, za restoran “Tamo daleko” ne mogu da tvrdim da se zatvorio, ali već godinu dana niko nije taj restoran pomenuo, tako da kao da je zatvoren. Stičem utisak da uzalud trošim reči, da  ljudi neće ili ne umeju da se bave ugostiteljstvom, već im je ono samo usputna stanica. Zato sam odlučio da se vratim na početak i odem na mesto koje sam želeo prvo da recenziram – Restoran Đeram. Naravno, ni taj restoran više ne postoji, pre tri godine kada sam planirao posetu je bio zatvoren, tako me je put odveo na drugo mesto (put me je tada odveo u restoran Trač, koji takođe više ne radi). Ali, kako je ovo neki novi početak, potrefilo se da je na tom mestu nedavno otvoren i potpuno novi restoran – Stari hrast.

Bašta restorana

Mali, ušuškani restoran ispod Đeram pijace krije prostranu baštu, koja mu je, pretpostavljam, veliki adut, ali kako ovu recenziju radim krajem oktobra, fokus stavljam na unutrašnjost restorana. Dve male sale, u obe se nalaze stare kaljave peći, karirani stolnjaci i beli nadstolnjaci, a postavka stolova i ogledala po zidovima daje utisak da je restoran mnogo veći nego što jeste (hmm…ili su možda samo hteli da udovolje novoj selfi generaciji mušterija?). Desetak stolova i jedan konobar koji istovremeno ima ulogu šankera, i postiže sve, mada u tom trenutku gužva nije bila prevelika. Nisam siguran da li bi svim gostima uspeo da se podjednako posveti u punom restoranu, posebno ukoliko je i bašta otvorena, mada postoji mogućnost da sam se našao u terminu međusmene.

Često se dešava da restoran počne sa poslovanjem pre nego što pusti sajt u rad, ali to ovde nije bio slučaj. Na njihovoj internet stranici je sve bilo ažurirano i  odgovaralo ponudi u jelovniku, pa sam i pre dolaska manje-više znao šta ću jesti. Moram odmah da napomenem da sam sva jela za nijansu duže čekao nego što je očekivano za prazan restoran. To mi se često dešava u Beogradu, što je manje gostiju u restoranu duže čekam. Čim su se još dva stola popunila sve je postalo brže.

Za predjelo sam poručio Užičke rolnice (RSD 350), punjene goveđom pršutom i dimljenim kačkavaljem. Svi smo slabi na kombinaciju testa, sira i sušenog mesa , a ova  v

ruća, bogato ispunjena rolnica, se sjajno slagala sa čašom domaćeg crvenog vina iz vinarije Stari hrast (koja, moram da napomenem, nema veze sa ovim restoranom). Kao što sam i očekivao od predjela, porcija nije bila velika, samo tri rolnice, ali dovoljno za početak.

Užičke rolnice

Sledeća po redu je bila Teleća čorba (RSD 190), ili u ovom slučaju, ozbiljna količina teletine u formi čorbe. Priznajem, nikada nisam jeo teleću čorbu sa toliko mesa. Češće mi se dešavalo da je teletina tu samo u tragovima, ali ovde kao da je neko sa dna lonca pokupio svo meso i prelio sa malo čorbe. Voleo bih da me je konobar pitao da li želim pavlaku u čorbi, ali to me inače u restoranu retko pitaju, a ja sam iskreno zabravio na taj detalj. Neka bude da smo podjednako krivi. U svakom slučaju, bila je ukusna i uz kuver (RSD 70) bi nekome bila dovoljna kao ručak. Meni naravno ne.

Teleća čorba

Kako sam sa čorbom ušao u mesni deo jelovnika, Jagnjetina ispod sača (RSD 990) je bila logičan sledeći korak. Poslužena u zemljanoj posudi sa kuvanim krompirom, šargarepom i sopstvenim sosom u kojem se kuvala, vrela jagnjetina je bila ponos celog restorana. Ozbiljna porcija, za ozbiljan gurmanski svet. I ovde se vraćam na zamerku koja se odnosi na kašnjenje. Iako sam ostao sam u restoranu u tom momentu, glavno jelo sam najduže čekao. Jeste da sam jeo tri obroka plus desert, ali u drugim restoranima bih sve to završio za sat vremena, dok je to ovde trajalo skoro dva sata.

Ponos restorana, jagnjetina ispod sača

Desert je bio preporuka konobara na kojoj mu se mogu zahvaliti, bio sam poprilično uveren da je igrao na sigurno. Jak kolač od čokolade (RSD 240) se sjajno uklapao uz vino koje sam pio, zanatski besprekorno, no pomalo nemaštovito.

Čokoladni kolač, pomalo nemaštovit, svakako već viđen

Uočljivo je da je restoran na početku rada i da je uigravanje još uveku toku. Sada im predstoji najteži deo, da prebrode zimu i otvore sezonu bašte potpuno spremni. Nemaju veliku konkurenciiju u blizini, a potencijala im ne manjka. Ipak, rekao bih da im nedostaje malo hrabrosti u jelovniku koji sadrži sve ono na šta smo inače navikli, bez posebnog pečata kuvara.  Ako im je želja da budu restoran srpske kuhinje, što im ponosno piše na ulazu, nije loše, ali treba imati na umu da srpska kuhinja nije samo pečenja ispod sača, ćevapi i karađorđeva.

Pratite Ukus Beograda na Viber Public Chat-u

Nikola Radović

Gastronomsko sveznanje i leptir mašna. Hedonizam je rezultat znanja, poznavanje vina mu je stavka u biografiji, a poznavanje Beograda kao ponos i odgovornost.