Restoran Grafičar – Jagnjeća brigada

Postalo je sve teže naći dobar restoran sa nacionalnom kuhinjom, pogotovo od kada imamo priliku da uživamo u specijalitetima koji nam dolaze iz drugih zemalja. Moram da priznam, malo smo se razmazili, mada nam ni restorani sa našom nacionalnom kuhinjom ne pomažu previše. Umesto edukacije gostiju, većini restorana je lakše da se prilagodi gostu. Naravno, to ne mora da znači da je loše, ali mi se čini da je lakše pojesti burger, tapas, giros ili kinesku hranu “s nogu” u centru grada nego sesti u neki nacionalni restoran sa finim belim stolnjacima i uživati u domaćim jelima.

U potrazi za restoranom koji je po vokaciji “nacionalni”, malo sam se pomerio iz centra grada i uputio se ka mirnom Senjaku. Dugo nisam bio u restoranu Grafičar, a i tada kada sam bio nisam bio previše oduševljen. Nakon renoviranja restorana, ove godine, čuo sam dosta različitih komentara, i to od ljudi čije mišljenje u vezi sa hranom veoma poštujem. Preda mnom se pojavio izazov – uveriti se kakav je zapravo restoran.

Dobro popunjen veliki parking ispred restorana mi je nagovestio da restoran neće biti prazan, iako je bila sreda, 15h. Nisam se prevario, restoran je bio maltene pun, i to uglavnom ljudi srednjih godina sa porodicama i puno poslovnog sveta na sastancima. Konobar se malo zbunio kada je čuo da ću sam ručati, ali na blagi pogled sažaljenja i čuđenja koji dobijem kada tražim sto samo za sebe, već sam navikao.

Volim kada otvorim jelovnik, i vidim poseban papir na kome piše Preporuka kuvara, iako je to malo čudno, jer, po logici stvari – radiš u ovom restoranu, trebalo bi sve da preporučuješ. Ipak, ja to doživljavam kao “The best off” jelovnika tj. jela na koje su najviše ponosni. Iako sam pregledao ceo jelovnik, moja pažnja se zadržala na tom papiru i odmah se odlučujem za Jagnjeću čorbu (RSD 250). Kako nema puno restorana koji je imaju u ponudi, odluka je bila laka. Odluka je bila bez greške jer, poslužena u interesantnom tanjiru, ova čorba ima više mesa nego glavna jela u pojedinim restoranima. Vruća i slana, uz kvalitetan kuver (RSD 100) sa strane, mogla je komotno da prođe kao glavno jelo.

Kako sam želeo da nastavim u istom stilu, poručio sam i Jagnjetinu ispod sača. Nemojte da vas uplaši cena u jelovniku od RSD 2900, jer to je cena za kilogram jagnjetine. Ja sam poručio porciju od 300gr, te je cena ove porcije bila RSD 870, čime se ovo jelo rangira u vrlo pristupačnu kategoriju, a ukus je bio iznad toga, jer su ova tri parčeta vrućeg jagnjećeg pečenja opravdala sva očekivanja. Meso je bilo mekano i sočno, nož skoro da mi nije bio ni potreban. Ukusu je pomogao i preliv od sosa u kome se meso peklo, od žalfije i putera. Uz čašu jednog od mojih omiljenih rosea Barbara iz vinarije Aleksić (RSD 150) ručak je bio potpun. Napomenuo bih samo da jagnjetina ispod sača nije svaki dan u ponudi, nekada je umesto toga jagnjeće pečenje sa ražnja.

Naravno, i desert je poručen, i to dva. – Čokoladni mus (RSD 420) i Tiramisu sa plazmom (RSD 420).

Čokoladni mus je bio odličan, taman dovoljno sladak i jak da nadomesti jačinu čorbe i pečenja, simpatično poslužen. Ali, kada je u pitanju posluživanje tiramisua, moram priznati da sam se razočarao jer je bio poslužen u tzv. saksiji, po kojoj je čuven drugi beogradski restoran. Više bih voleo da je tu bilo malo više kreativnosti, jer je ukus bio zaista odličan.

Voleo bih i da napomenem da mi je bilo zadovoljstvo što je kuvar izašao da upozna ovog pripadnika “Jagnjeće brigade”, što nije čest slučaj.
Krajnja ocena je da sam vrlo zadovoljan posle ovog ručka, mogu samo da zamislim koliko je lepše kada su lepi i sunčani dani pa može da se sedi u bašti. I za kraj, pohvale za konobara, pripadnika stare škole, oni su jedan od ključnih delova beogradskog šarma.

Sve fotografije: Ukus Beograda

Pratite Ukus Beograda na Viber Public Chat-u

Nikola Radović

Gastronomsko sveznanje i leptir mašna. Hedonizam je rezultat znanja, poznavanje vina mu je stavka u biografiji, a poznavanje Beograda kao ponos i odgovornost.