Restoran Bemata – hrana za mozak

U skladu sa trendovima u svetu, i u Beogradu se otvaraju novi restorani, posvećeni zdravoj ishrani, organskim i sirovim namirnicama. Jedan od novijih, koji su nam privukli pažnju je i novobeogradska Bemata, komšinica nama omiljene “Mozzarelle“. Iako sasvim drugačijeg usmerenja od svoje komšinice koja podilazi italijanskim apetitima koji žude za prhkim pizza testom i pastom, Bemata sa njom deli moderan dizajn (u malom formatu, nalik kafeu) i prilagođenost poslovnim i radoznalim ljudima koji žive i rade u ovoj novobeogradskoj oazi.

Moram da priznam malu prevaru – nakon što sam na internetu bacila pogled na jelovnik Bemate, svom naporno trenirajućem partneru sam najavila da idemo na biftek za ručak, iako imaju samo 2 takva mesa u ponudi. Naime, njihov meni više pažnje pridaje vegetarijanskim, raw i organskim specijalitetima. Ono što mu nisam pomenula je da ovde nema krompira ni u jednoj stavci menija, što nam je i pomalo nadobudni konobar potvrdio rečenicom “Gospodine, mi ovde ne služimo nikakav krompir!” Dakle, krompir kao broj jedan neprijatelj zdravog života. Žao mi je što nisam, humora radi, pokušala da naručim margarin na belom hlebu…

No, u redu, hajde da vidimo kako izgleda ponuda koja je prošla strogu selekciju poklonika zdravog života. Poručili smo, najpre, upravo ona dva bifteka koje sam pomenula. Prvo – marinirani biftek. Kako ga jelovnik opisuje, to je fini komad bifteka mariniran na rukoli, kapru i crnim maslinama, sa belim vinom, iceberg salatom, belim lukom, peršunom, radičem i bademom (RSD 995). Ono što je pomalo iznenađujuće su prilično veliki komadi belog luka u većoj količini nego što smo navikli, ali ja kao istinski ljubitelj belog luka nisam to uzela za zlo. Biftek je slabo pečen – po odluci šefa kuhinje, što je nešto što, ako čitate naše tekstove, ne odobravam. Naime, nakon prvobitnog talasa “biftek kulture” kada su Beograđani renesansno otkrili ovaj komad mesa i kada je to kod konobara izazivalo ponosno i glasno pitanje kakav biftek želite, kako bi i ostali gosti restorana znali kakav se znalac našao u datom restoranu, u nekom trenutku je ovo pitanje prestalo da se postavlja i, ako sami ne insistirate na željenom nivou pečenosti, biftek će vam pripremiti po izboru kuhinje. Uprkos tome, češće se radujem slabo pečenom nego prepečenom komadu. Ovaj biftek je bio privlačno, pomalo mediteranski garniran i vrlo ukusan.

Ipak, drugi izbor – biftek na pireu od slatkog krompira batata, sa zelenom boranijom i domaćim pestom od bosiljka (RSD 980) je ukusom bio mnogo interesantniji, složeniji i po mom ukusu, znatno bolji. Oba bifteka su u garnirungu imala finu kremu od šargarepe i cvekle koja je drugom bifteku mnogo bolje komplementirala ukusom. Na slatkoću boranije (koja je možda najukusnija boranija koju sam ikada jela) i pirea od batata (kog je bilo veoma malo u odnosu na boraniju) je ova krema dala finu reskost koja je perfektno zaokružila kompletan ukus. Veličina porcije koja se preporučuje za biftek – stisnuta pesnica gosta – je tačno odmerena.

Za desert, kao što znate, uvek ima mesta. Iako je to kategorija u kojoj najveći broj restorana podbaci. Iskoristiću ovaj tekst da vas pitam kakva su vaša iskustva, jer se meni čini da u najvećem broju slučajeva ukus i kvalitet deserata u Beogradu retko parira ukusu i kvalitetu glavnog jela i sve češće oklevam da poručim desert kako se ne bih razočarala. Da li i vi imate sličan utisak?

Ipak, poručili smo kafa kolač i čoko banana kolač, oba sa sirovim sastojcima (svaki po RSD 320). Prvi je zaslađen urmama (koje neizmerno volim u ulozi zaslađivača u ovoj vrsti kolača), a drugi agavom, o kojoj nemam dobro mišljenje sa nutritivnog aspekta, uprkos njenoj popularnosti u modernoj “zdravoj” ishrani. Upravo po ovoj podeli, slučajno ili ne, i kvalitet kolača se razlikovao, pa ću dati malu prednost kafa kolaču, iako nijedan od ova dva deserta ni izbliza ne zadovoljava čula kao oni koje smo pojeli u “Zdravo živo” fast food konceptu koji se takođe nalazi u komšiluku.

U zaključku, kako sam veoma zainteresovana za zdravu ishranu i “hranu za mišiće”, volela bih da se ovaj, inače meni drag koncept obogati još nekim predlozima koji imponuju ljubiteljima životinjskih proteina, možda i uz pomoć recepata iz knjige Gurmanske veze u kojoj poznata blogerka Maja Petrović nudi predloge po principima LCHF ishrane za koju verujem da je najzdravija za najširu populaciju stanovništva, a bez ekstremnih rezova koje savetuju neki drugi nutricionisti. U sadašnjem obliku, ponuda Bemate više pogoduje misliocima (velikim udelom orašastih plodova i voća u odnosu na životinjske proteine koji su pogodniji “snagatorima”). U svakom slučaju, koncept koji je izabran je inteligentan i poželjan u beogradskoj restoranskoj ponudi i srdačno ga preporučujem.