Majstor i Margarita: ko ti je rekao da ne postoji prava, večna ljubav?

„Prati me čitaoče. Ko ti je rekao da ne postoji prava, večna ljubav? Tom lažljivcu ću prljavi jezik odseći! Prati me čitaoče, i samo ja ću ti pokazati takvu ljubav.“

(Mihail Bulgakov: Majstor i Margarita)

Kada je u pitanju hrana, za mene je prava ljubav nj.k.v. pizza. Jelo koje svako misli da može da napravi, a retko ko zaista uspeva, koje može da bude remek delo umetnosti ili potrošna roba. Jelo večitih podela na timove (tanka vs debela), koje ima najviše eksperata po glavi stanovnika i izaziva ubedljivo najžešće rasprave – jer ˝u Italiji je pizza užasna˝ (pala sam u nesvest), ˝preko kečap?˝ (voze me ka hitnoj) i ˝jel može i majonez˝ (na reanimaciji sam).

Krajem prošlog meseca, na najpoznatijoj beogradskoj kaldrmi, odmah prekoputa sada već poznatog restorana Balkon, osvanuo je pizza & street bar Majstor i Margarita.

Neki bi rekli hrabar potez, otvaranje malog, nepretencioznog restorana pored dobro razrađenog, koji uz to nudi sličnu hranu. Pa, šta onda nudi onda taj Majstor?

U naizgled malom lokalu, enterijer je skockan baš kako treba, uz veliku pažnju posvećenu nenametljivim detaljima uočljivim oštrom oku. Upravo ti detalji čine da se u naizgled jednostavnom prostoru osećate baš kao kod kuće, i smešta ovaj lokal na tanku liniju između ˝ozbiljnog˝ restorana i street food-a. Središnji deo zauzima community sto, dok, ukoliko se uputite romantičnim povodom, možete da sedite za odvojenim stolovima. Kuhinja nije zatvorena zidom, tako da pizza peć daje prostoru dodatnu rustičnost. Ipak, ono što izdvaja ovaj restoran u moru beogradske ponude, i nadam se da će postati njegov ˝brend˝, jeste porodična atmosfera. Ne pričam o atmosferi ˝ortaci smo˝ koju prezirem, već onoj koja čini da se osećate dobrodošlim. I dalje će vam se konobarica obraćati na ˝vi˝, ali ćete moći da razmenite kuvarske trikove sa pizza majstorom i prodiskutujete o kuvarskim strastima sa vlasnikom. I upravo zbog tog osećaja ćete se vraćati.

Ali ipak, za povratak je potrebna i dobra pizza. Meni je pažljivo sastavljen, i nudi nekoliko sendviča i tačno 10 pizza među kojima (hvala bogu) nije Capricciosa.

“Šta je htela ova žena? Ova žena kojoj je u očima uvek tinjao jedan neuhvatljiv mali plamičak?” (pogotovo kada treba da izabere pizzu, dodala bih).

Ova žena je htela sve jer su kombinacije baš po mom ukusu. Ipak, izabrala sam Bresaolu (mala RSD 650 / velika RSD 840) – paradajz, rukola, Grana Padano i goveđa pršuta Bresaola. S obzirom da divni ljudi koji rade na ovom mestu nemaju problem da iskombinuju dve pizze na jednoj, druga pizza koju smo naručili bila je miks Biance (RSD 550/690) i Rose (560/690). Bianca je san svakog siroljupca, i košmar svake osobe sa intolerancijom na laktozu – maslinovo ulje, Mocarela, Rikota, Brie, Grana Padano i ruzmarin. Morala sam da probam i da pustim suzu što ne smem da nastavim. Ona je dokaz da ne treba filozofirati – ˝samo˝ napraviš dobro testo i staviš sve najbolje na pizzu. Rosa je uslišila našu molbu iz prethodnih tekstova da se pistaći nađu u što više pizza. Ovoga puta pistaći dolaze u kombinaciji sa Parmezanom, crvenim lukom, ruzmarinom i maslinovim uljem. Odličan izbor ako želite nešto drugačije i nazovimo ˝light˝.

Obe pizze koje smo probali su bile male (25 cm) i više su nego dovoljne veličine čak i kada ste baš gladni. Najbitnij faktor, testo, je dosta drugačije od onih koja su trenutno u ponudi u drugim restoranima. Korica je deblja i vazdušasta, dok je sredina tanka, ali veoma kompaktna što pizzu čini jako zasitnom. Ukratko, raj za ljubitelje dobrog testa. Ova specifičnost dovodi do onog momenta da će vam se ponekad jesti ˝pizza iz Margarite˝ (kao što je npr slučaj sa Chicago pizzama iz Pizza bara), a ne samo bilo koja pizza. Takođe bitno pomenuti je i da je od 10 pizza čak 5 pogodno za vegeterijance.

Naravno, nijedna poseta italijanskom restoranu ne može da se završi bez espressa (još jedna pohvala – Java coffee je u pitanju) i Tiramisua (RSD 320). “Ljubav nas je zaskočila kao što iz podzemlja iskače ubojica u uličici, i smjesta nas oboje udarila! Tako udara munja, tako udara finski nož!” (dobro de, Mihail, opusti se, nije nož, nego kašika. I nisu finske, nego švedske). Poslužen na rustičnoj ˝šustikli˝, u velikoj staklenoj čaši, već na prvi pogled je obećavao. Osim što je lagano prošao kao kolač za 2 osobe, ukus mu je bio savršen: lagan, dovoljno ˝kafen˝ i kremast. Ovo piše osoba koja ne voli Tiramisu, osim kad je baš dobar. A ovaj jeste, baš, i to ne na veštački ˝poslastičarnica˝ način, nego ˝napravila šarmantna italijanska nonna˝ način.

Naravno, ni Margarita nije imuna na sitne propuste koji se viđaju u sveže otvorenim restoranima, ali je trud ono što se vidi u svakom trenutku. Očekujem da će domaćinska atmosfera pridobiti zahtevnu beogradsku publiku, jer svi smo se pomalo umorili od industrijskih enterijera, ogromnih lokala, gledanja ispod oka i ˝blejanja˝ u telefon. Malo razgovora uvek dobro dođe, a italijanska hrana budi brbljivca u svakome. Naše je samo da se nadamo da će ˝Majstor i Margarita˝ ostati na dobrom putu kojim su krenuli, jer “čarolija, zna se, kad jednom počne ništa je više ne može zaustaviti.”