Voulez-Vous kafe restoran – Razbijanje predrasuda na prazan stomak

Često me za preporuku pitaju prijatelji koji nakon dužeg vremena dođu u Beograd, kao i poznanici raseljeni iz republika bivše nam velike države: gde u Beogradu da izađu sa društvom koje su doveli sa sobom, gde je hrana slična domaćoj, a ne poslužuju je na kariranim stolnjacima. Užele se ukusa koji ih podsećaju na porodičnu kuhinju, ali ne i ikonografije koja preovladava u restoranima nacionalne kuhinje, a sa kojom se lično ne identifikuju. Jer se u njihovim trpezarijama iz detinjstva ipak nisu nalazile metalne pepeljare, slike Prvog srpskog ustanka ni dekorativne gusle. Žele domaće ukuse u nekom modernijem ambijentu. I velike porcije. Poslednjih godinu i po, na pitanja za preporuku ovog tipa, obično odgovaram kratkim opisom kafe restorana Voulez-Vous, a nakon njihove posete dobijam zahvalnost i komentar “k’o prstom u pekmez”.

Za mene je, lično, ovaj kafe restoran, prilično kontroverzan. Na prvom mestu, zbog svoje veoma živopisne klijentele. Ispred restorana, u svako doba dana, prvo uočite mozaik koji podseća na salon automobila ili parking ukrajinskog noćnog kluba – novi sjajni automobili sa maštovitim tablicama i zastrašujućom kubikažom, naslagani u redosledu koji teško da je u skladu sa saobraćajnim propisima svuda po oštrim uglovima uskih vračarskih uličica koji okružuju veliku baštu. Iz njih izlaze Novovračarci koji ne šire baš akademsku auru i njihove pratilje u bundicama ispod kojih jedva vire mini suknje i šortsići sa šljokicama. Ali…

Ovaj sajt nema kategoriju za ocenjivanje klijentele i ne verujem da ćemo je ikada uvoditi. Jer, Beograd pripada svima nama, zajedno sa svim svojim i našim ukusima (i neukusima). Pa tako, ako vas klijentela odvrati od ulaska u neki lokal, može se desiti da dosta toga propustite. Tako smo Aleksandra i ja, u petak oko 23h ogladnele i zapucale pravo u Voulez-Vous. Znale smo zasigurno tri stvari – da su porcije velike, da vreme dolaska ne menja kvalitet ponude i da ćemo dobiti sto i bez rezervacije. Ali ne zbog toga što u restoranu nije gužva – ovde je gužva uvek. U podne, nakon radnog vremena, uveče, gotovo da je nemoguće pronaći slobodan sto. Srećom, osoblje je uvek zainteresovano da vam obezbedi sto i nahrani vas. Što se tiče ambijenta, vrlo je moderan i opremljen sa ukusom, ali su na žalost stolovi zbijeni kao na poslednjim spratovima tržnih centara, gde se nalaze štandovi brze hrane i ne pružaju nikakvu privatnost. Nakon čekanja za šankom (ne dužeg od 7-8 minuta), dobile smo sto i izabrale svoje favorite iz jelovnika – Aleksandra Beef burgere, a ja pileći file u sosu od mocarele, paprike i badema, uz veoma simpatičnu pomoć i preporuku konobara, koji je bio zainteresovan za naša pitanja i pokazao odlično poznavanje jelovnika. Uz još malo pomoći, obe smo se odlučile za roze Barbara iz vinarije Aleksić (RSD 300 za čašu).

Pileći file sa sosom od badema, mocarele i paprike, Voulez-Vous

U opisu mog pilećeg obroka, kao prilog su navedene pržene tikvice sa parmezanom i ruzmarinom, što je bila najava za lepu i blagu kombinaciju ukusa sa veoma malim akcentom začina. Međutim, kada je tanjir stigao, bila sam zatečena. Tikvice su bile grilovane i u formatu štapića debljine prsta. Jak, opor ukus ćumura i meni najgori format za konzumaciju tikvica su pretili da potpuno prevladaju fini ukus sosa kojim je bila prelivena piletina. Potpuno sam ih odvojila od mesa i prestala da ih jedem. Nakon nekoliko minuta, na ljubazno pitanje konobara da li je sve u redu sam skrenula pažnju na ovu nedoslednost. Odgovor je bio da smo u tom slučaju trebali zajednički da nađemo bolje rešenje za prilog – ali da sam znala da su tikvice grilovane, a ne pržene (dakle ne slatkaste i blage), to bih možda i uradila. Uprkos tome, meso je bilo ukusno iako, neskromno moram da priznam, negde na nivou hrane koju sama spremam kod kuće.

Lepo i sočno, ali ne spektakularno. Porcija je velika, uključuje tri lepe pileće šnicle koje su za mene bile ipak previše, ali je količina zaista pohvalna. U slučaju da ste muškarac i da vam je ovo presudno, super. Ja bih, kao žena koja prilično dobro kuva, ipak glasala za 20% bolji kvalitet pripreme u odnosu na količinu i time dobila jedan idealan obrok. Ovako, ostajem pri ranijem mišljenju da je ovaj kafe restoran jedan od retkih koji opravdavaju visoku ocenu za odnos cene i kvaliteta, budući da ovaj solidno dobar i izdašan pileći predlog košta RSD 780.

Beef burgeri, pepper rings i tri umaka.

Aleksandrina dva burgera sa gaudom, zelenom salatom i paradajzom, servirana na dasci sa tri različita sosa- cacikijem, slatkim čili i roštiljskim sosom, kao i kolutićima od, čini se, tikvica i paprika (opisanih kao “Peper rings”) koštaju neznatno više (RSD 790) i takođe su više nego dovoljna za baš jaku tzv ˝mušku˝ glad. Ipak, i njeni utisci o ovom ˝klasiku˝ su pomešani: meso u burgerima ima dosta mesta za napredak, ni po čemu se nije razlikovalo od klasične pljeskavice, što je u eri otvaranja zaista dobrih burgerdžinica svakako minus, jer sada veliki broj gostiju zna šta je odličan burger. Ono što nismo shvatile pri naručivanju jeste da ovoj kombinaciji zapravo fale krompirići koji su sastavni deo burgera u gotovo svim drugim restoranima. S obzirom da je kolutića bilo zaista previše, mi bismo ih smanjile u korist krompirića bilo kog tipa, jer su sva tri sosa zaista fantastična i sjajno bi se slagali sa krompirom.

Voulez Vous – White Lady

Kako mi je uobičajeno bio neophodan i desert, bila sam opuštena, jer su slatkiši zaista jedna od najvećih snaga ovog mesta. Sve ih proizvode sami, veoma su kvalitetni, i ponovo – veliki. Cene su uglavnom između RSD 350 i 400 i iskreno ih preporučujem. Moja odluka je bio white lady: mus od bele čokolade sa središtem od malina i mrvljenim pistaćima (RSD 490). Ovde je ostala mala misterija neobjašnjivog ukusa plazme, koji ipak nije pokvario odličan ukus kolača. Garniran je kuglom sladoleda od šumskog voća, koji svojim kvalitetom i ukusom, ipak ne čini uslugu samom kolaču, jer podseća na one sladolede od vanile i jagode koje smo jeli u porodičnim pakovanjima tokom kriznih godina. Meni je iskreno, taj sladoled sasvim nepotreban uz stvarno odličan mus, ali to je možda do ličnog ukusa. Do sada sam probala skoro sve kolače iz njihove ponude i suštinski su svi za preporuku. Punih stomaka, tražile smo ipak i po flašicu koka kole (RSD 180), kako bismo do zatvaranja (oko 1h posle ponoći) uspele da se pokrenemo i napustimo lokal.

Na kraju, volela bih da vam savetujem da posetite ovo mesto, iako vam se možda čini da se ne uklapate u njegovu atmosferu, jer će odlično dozirana pažnja i brzina osoblja, obilne i solidno pripremljene, a povoljne porcije opravdati popularnost koju Voulez-Vous već dugo ima. Uz male korekcije kvaliteta i nešto veću doslednost u odnosu ponuđenog i prezentovanog, očekujem da ta popularnost još dugo opstane, a privatno se nadam da će popularnost tranzicionih (anti)heroja koji ga okupiraju ipak proći.

Pratite Ukus Beograda na Viber Public Chat-u

Jelena Ignjatić

Oblikovala nepce u dedinom vinogradu, pa na putovanjima. Skriboman, žongler, muza i avanturista. Oslobodilac lepih tajnih stvari.