Restoran Nacionalna klasa – Đunta sa sitnim nutom

Decenijama je bio jedini restoran “na kopnu” Ušća na Novom Beogradu, pa tako i danas. Veoma specifičan originalan izgled s početka šezdesetih godina prošlog veka, koji ga je uveo u arhitektonske udžbenike kao “prvi javni objekat savremene arhitekture” pružao mi je mogućnost za maštanje na koji način bih ga preuredila i šta bih zadržala, a šta odbacila od elemenata jednog prošlog vremena, punog ideala. Novi vlasnik nije imao takve fantazije, te je kompletan enterijer izmenjen i modernizovan u jednom nimalo originalnom smeru. Maskarelijeve slike i detalje, kao i nekadašnje negovano zelenilo zamenili su veliki stakleni paneli, pregradne police i veštačke biljke. Ipak, ne mogu reći da izgleda loše, sasvim je prijatno, osim što nekadašnji pogled na Kalemegdan sada zaklanja monstruozno velika skalamerija splava koji se nalazi na šetalištu ispred restorana. Osim zbog imena, ukrasa na fasadi i nekih nejasnih asocijacija u jelovniku, ovde nećete imati mnogo razloga da razmišljate o Flojdu i čuvenim trkama fića na Ušću, na koje su nas tate vucarale sunčanim vikendima. Umesto toga, enterijer danas podseća na, malo pojednostavljenu Manufakturu koja se nalazi gotovo na paraleli sa druge strane reke. A i koncept je sličan – ogroman meni sa stotinak predloga manje ili više nacionalnih jela, predviđen suštinski za deljenje u društvu i raznolikost na stolu.

U našoj priči iz Manufakture ste mogli da saznate da li nam se tamo dopalo i šta smo sve probali. Međutim, u Nacionalnu klasu sam došla u nešto manjem društvu pa i sa manjom mogućnošću da isprobavam ponudu. Ono što sam videla pre dolaska je da su se gosti žalili na uslugu, pa sam se na to pripremila. Ispostavilo se da nije bilo potrebe, jer je usluga odlična. Ostala sam u restoranu nekoliko sati od ručka do večeri i sve vreme su konobari bili organizovani, tačni i uslužni. Nadam se da će tako i ostati.

Poručili smo potaž dana – od bundeve (RSD 210), a zatim pazarske ćevape i Karađorđevu. Potaž je serviran šarmantno u kobajagi olupanom lončetu, što je, kako se posle pokazalo neki hajlajt serviranja – sa sličnim tanjirima i činijama i za druga jela. Potaž je bio za mene zbunjujućeg ukusa, čini se da je spremljen od musktane tikve, na koju sam ipak više navikla u slatkišima, pa iako potaž nije bio neukusan, ipak je nekako bio nedefinisano slatkast.

Ćevapi (RSD 450) su, druge strane bili izuzetno ukusni ali je meso bilo puno vode. Puno! Kada presečem ćevap, voda je bukvalno lila iz mesa, koje je, avaj, bilo odlično začinjeno. Uz ćevape je poslužen neki “pikantan” krompir, kakav sam ja jednom greškom spremila kad sam ubacila krompir da se peče u moči od buta, samo što je ovaj ovde imao više slatke aleve paprike. Baš mi se uopšte nije dopao i ostavila sam ga kompletno na tanjiru.

Uz Karađorđevu (RSD 650) je garnirano razno grilovano povrće i porcija pirinča, takođe neuobičajeno. Ovu napomenu ću iskoristiti da ponovo apelujem na ugostitelje da ne izmišljaju “toplu vodu”. Postoji razlog zbog kog su neka jela postala popularna, baš u kombinacijama u kojim ih danas svi znamo. Karađorđeva se služi sa pomfritom i to vam je, prijatelji moji, to. Uz ovaj komentar ću dodati i jedan koji nije naročito pristojan, a odnosi se na veličinu porcije kada je ovo jelo u pitanju. U restoranima širom naše zemlje, Karađorđeva ima i jedan bezobrazan naziv, koji joj je verovatno i dodatno povećao popularnost – “devojački san”. U veličini u kojoj se služi u Nacionalnoj klasi, do tog nadimka verovatno ne bi došlo… Ukus je, ipak, bio ok. Oba glavna jela smo ostavili sa kompletnim garnirungom i prilogom netaknutim. Konobar nas nije pitao o čemu se radi, što bi bilo očekivano, kada gost ostavi pola tanjira hrane. Verujem da su navikli i da se ovo često dešava, a da li to brine menadžera, videćemo u nekoj sledećoj poseti…

Ipak, naručili smo i dva kolača i kafu. Kafa je veoma lepa, Kimbo. Čokoladni kolač je bio stvarno ukusan i velik. Voćni tart, koji je takođe u velikoj porciji je bio fin, ali potpuno nemoguć za identifikaciju porekla voćnog sadržaja. Najviše je podsetio na lenju pitu sa džemom od šljiva i nekim začinskim biljem, ali nisam do kraja uspela da razaznam koje je voće u pitanju. Svakako je “voćni tart” vrlo ambiciozan način da opišete takav kolač, ali je uprkos tome dosta ukusan.

Ipak, sa vremenskom distancom od nekoliko dana, mogu da kažem da, iako hrana nije na visokom, čak ni vrlo dobrom nivou i enterijer nije ništa posebno, ne mogu da kažem da se ne bih više vratila. Takođe, uprkos tome što sam poznata kao neko ko ne voli velike, masovne restorane, bilo mi je sasvim prijatno, već posle prvih pola sata i ostala sam dugo. Za piće i meze sa prijateljima ili predah tokom lepog dana na Ušću, verujem da bih svratila ponovo. Ali uz veliku konkurenciju na ovoj popularnoj lokaciji i očekivane buduće posetioce renoviranog Muzeja savremene umetnosti, potrebno je mnogo, mnogo više truda, doslednosti i kreativnosti, ponajviše u kuhinji, iako je ovakav naziv restorana, na ovoj lokaciji, pružao beskrajno mnogo kreativnog prostora i na svim ostalim nivoima, koji na žalost nije iskorišćen. Baš kao što je legendarna “đunta sa sitnim nutom” iz filma Nacionalna klasa postala sinonim za nešto neodređeno što bi moglo da se “budži” tako i ovde vidimo da se dosta “budžilo” ali se nije dobilo na kvalitetu ni performansama. Za utehu je da bi Flojd i ovde danas ostao mršav.

* Fotografija enterijera – Nacionalna klasa fejsbuk
** Sve fotografije hrane – Ukus Beograda

Pratite Ukus Beograda na Viber Public Chat-u

Jelena Ignjatić

Oblikovala nepce u dedinom vinogradu, pa na putovanjima. Skriboman, žongler, muza i avanturista. Oslobodilac lepih tajnih stvari.