Pivnica Žirafa 23 – Novi Beograd vs. Nostalgija

Nekoliko meseci već odlažem da vam predstavim pivnicu Žirafa 23 na Novom Beogradu. Pre svega – zbog nekih prilično kompleksnih sistema nostalgija, koje smo razvili mi koji smo odrasli u njenoj blizini. Naime, na mestu ove, danas popularne pivnice, decenijama se nalazila kafana Gril Odmor. U njoj su mnogi roditelji nas lokalaca proslavili svoje venčanje i za mnoge od nas je to bila prva kafana u koju smo ušli u svojim malim novobeogradskim životima. Nekoliko godina kasnije je u našem kraju osvanuo i luksuzni italijanski restoran i jedna od prvih picerija u gradu – HB, kog takođe više nema, ali je njegov famozni enterijer ostao zabeležen u mnogim filmovima i serijama sa kraja osamdesetih i početka devedesetih… Tako je nama ostala duboko u intimnoj memoriji kafana Odmor: u kojoj smo pili svoje prve kafe i u kojoj smo se okupljali subotom prepodne na razmeni blokovskih novosti. Zbog toga ćete razumeti skepsu s kojom smo podozrivo dočekali otvaranje novog, stranog objekta na istom mestu.

Nedugo po otvaranju, počeli smo da svraćamo, prvo sa podrugljivim komentarima o nedostatku emocije na ovom novom, tek otpakovanom iz celofana mestu, zatim sam ga izbegavala jer mi je bila kisela kafa (sad ozbiljno, i dalje se u Žirafi služi Lavazza, koja je stvarno grozna kafa, moralo bi to da se reši što pre), uprkos tome što sam u šoljici u starom dobrom Odmoru jednom pronašla nešto što je najverovatnije bilo deo puža… prosto bili smo džangrizavi i težili ka tome da se do starosti prisećamo kako je lepo bilo “u stara dobra vremena”, a da ne damo šansu Žirafi.

Žirafa nas je jednog po jednog prevarila – prvo izborom piva, a onda, mnogo efikasnije – i kuhinjom. Pošto pivo nisam nikada pila i moj pivski staž obuhvata 2-3 boce za 34 godine života, o tome vas pozivam da pišete u komentarima – ako ste bili… Iskusniji kažu da je odličan izbor. Ja ću o hrani, tu sam mnogo pametnija. I počinjem sa kobasicama. Ako pratite naš javni chat, znate da sam veliki ljubitelj kobasica, onako generalno. Kao i svaki ljubitelj, prilično sam naporna i izbirljiva i nije mi baš lako pogoditi ukus. U tom smislu, ovo mesto me je uspešno namamilo kobasicama koje sam probala – i ODLEPILA za njima, još ranije. Naime, ovi promućurni ugostitelji su veliki deo svog jelovnika bazirali na sasvim sigurno najukusnijim kobasicama koje se mogu poručiti sa prefiksom +381.

Petrovačke kobasice. Najukusnije, najsočnije, najtačnije samlevene i mešane kobasice koje sam ikada jela. Ovde ih možete probati u čak 10 (DESET!) varijacija u okviru sekcije sa glavnim jelima, a takođe čine i 3 varijacije u okviru doručka. Najtoplije preporučujem za doručak (koji se služi do podneva) one zamotane u tortilji (I know, right?! RSD 320) i poslužene uz slatki čili sos, kao i nešto jednostavnije, – kobasice sa kačkavaljem, uz pomfrit i sosiće (RSD 570 za 300g). Iako sam generalno naklonjenija debelim verzijama, po preporuci osoblja sam probala domaće tanke ljute kobasice (RSD 480 za 300g) i takođe su mi se veoma dopale. Moram da vam posebno izdvojim i topli sendvič sa ramstekom (RSD 340), koji je veoma inteligentno kombinovan sa salaticama, krompirom na kriške i specijalnim umakom. A još važnije – zapečeni pauflek (15 sati pripreman pod vakuumom, RSD 560) sa fritiranim mladim krompirićima i sosom od rena, koji je sasvim sigurno jedan od najlepše spremljenih komada mesa na Novom Beogradu.

Dakle, zahvaljujući lokaciji, računajte da sam probala skoro sve u jelovniku, i sve je zaista dobro. Ono što sam vam izdvojila su moji favoriti, mada sam sigurna da bi vam se sve dopalo. Ono što vam se možda i neće toliko dopasti je velika gužva, posebno radnim danima u vreme ručka, koju čine zaposleni u 2 velike kompanije u neposrednoj blizini. S druge strane, uprkos toj gužvi, na hranu se zaista minimalno čeka. O osoblju mogu da kažem da je prijatno i prijateljsko, mada smo vremenom postali skoro drugari, pa tu i nisam previše objektivna. Ali svakako je cela atmosfera vrlo porodična, vesela i ubrzana, ovog puta (što je za posebnu pohvalu) ne na račun higijene u objektu. Enterijer je slagalica svetlog drveta i cigle, pomalo podseća na Saloon na Divljem zapadu, ali sa daškom Oktoberfesta. Ali ako tražite glamur, pozeraj i posebnost, pitajte me za preporuku za neko drugo mesto. Ovde dođite da jedete. I na pivo. Jao, da, i vruće perece, nikako ne zaboravite na vruće perece.