Mala fabrika ukusa – u epizodi sama u kafani

Prvi radni dan nakon odmora svima je teško da prežive, te sam odlučila da ga ulepšam uz čašu vina. Biram mesto koje mi je blizu posla, neobičnog naziva i na lepoj lokaciji.
Mala fabrika ukusa nalazi se na Neimaru, sa svojom skrivenom baštom u senci zelenila, predstavlja odlično mesto za kasni ručak.

Odlučujem se za sto u delu bašte gde imam potpuni mir i privatnost. Rekla bih da je ljudima neobično da žena svrati na ručak sama. Meni nije problem da sama odem u pozorište, restoran ili u kafić, ali neki na to gledaju sa negodovanjem.
Poslednjih godina sam često menjala mesto boravka, tako da sam uglavnom na početku sama istraživala grad i navikla se da sama sednem na ručak, ne volim zavisnost bilo koje vrste. Ja se nikada nisam čudno osećala zbog toga. Neka istraživanja su pokazala da kada jedemo sami pojedemo manju količinu hrane, a i više uživamo u istoj. Uživala sam potpuno, ali sam pojela i previše 🙂

Sam ambijent bašte će vas očarati, prostrano, zeleno i ušuškano u krošnje drveta uz igralište za decu, čini ovo mesto odličnim kutkom i za roditelje. Neformalno i opušteno, a onda vas osoblje dodatno šarmira svojim nastupom. Vrlo predusetljivi i ljubazni, spremni da vam pomognu i pri izboru jela, ali nenametljivo i kulturno.

Meni je moderna varijacija nacionalne kuhinje, poigravanje sa kulinarskom tradicijom, pa su samim tim jela od mesa i najzastupljenija kako dolikuje srpskoj kuhinji. U ponudi je mnoštvo specijaliteta spremljenih na jedan neobičan način. Naći će se tu ponešto i za nemesoždere, recimo karpaćo od lososa, ali ako već dolazite ovde onda se opredelite za meso. Zamerka ide na račun izgleda menija, iako se sadržaj menja nekoliko puta godišnje u zavisnosti od godišnjih doba, odštampan list papira nije baš reprezentativan za ovakav restoran.

Meni je sastavljen iz dva dela:
– Tradicija, kao što sam naziv kaže to su uglavnom proverena jela kao što su ćevapi, domaće pravljene kobasice, sarme, kolenica…
– Mašta, gde se nalaze jela spremljena na jedan savremen i inovativan način, obično uz dodatak neobičnih soseva i začina.

Kako nisam veliki ljubitelj jakog mesa i teških obroka, osim u izuzetnim situacijama, odlučila sam se za nešto što se zove “Manastirska piletina” (RSD 920). Piletina je u poslednje vreme postala i najčešća vrsta mesa koja se nađe na mom meniju, zdrav i hranljiv obrok, a pri tom se i vrlo brzo sprema. Komad pilećeg filea pohovan sa orasima i bademima u sosu od jabuka, čini savršenu kombinaciju ukusa. Hrskavo taman koliko treba, prste da poližeš. Vizuelni momenat ostavlja upečatljiv efekat, ali ukus ga vrlo dosledno prati. Moja jedina zamerka je izbor voća u sosu, umesto zelenih jabuka, više bi mi prijao ananas ili breskva. Inače sos se menja, mislim da je u zavisnosti od godišnjeg doba, jer je ranija varijanta sosa bila sa kajsijama i vlašcem. Prilog koji odlično ide uz ovo jelo je pečeni krompir i kuvana šargarepa. Ukoliko u restoran dolazite u paru moja preporuka je “Ciganski ples” obilje mesa, od slanine i vešalice do kobasica i pljeskavica, servirano na vrlo maštovit način.

Definitivno ću probati da napravim ovu piletinu i u svojoj kuhinji, ako neko od vas želi da eksperimentiše, našla sam i recept na sajtu restorana.

Kako i sami naglašavaju streme modernoj svetskoj kuhinji, ali u Srbiji je prilagođavaju tradiciji. Pa kad smo već tu, hajde da probamo nešto od moderne i netipično srpske hrane. Desert, nadaleko čuvena poslastica “Slatka alhemija ukusa” je nešto što ovde svakako morate da probate. Prilikom moje prve posete, nisu mogli da mi serviraju ovu neobičnu poslasticu jer je u restoranu nestalo tečnog azota, koji je jedan od glavnih sastojaka, te sam se odlučila da dođem ponovo, kako bi tekst bio potpun 🙂

Kao zamenu na preporuku osoblja sam probala tiketnes (RSD 320), neobična kombinacija biskvita u kome je glavni sastojak nana. Opisaću ga kao jednu vrstu patišpanja sa ukusom mente, ispod koga se nalazi sos sa malinama, a preko je sladoled. Nana je upotpunila ukus ovog kolača, i dala malo drugačiju, osvežavajuću, letnju notu. Taman kako volim, ne previše slatko, a opet osvežavajuće.

Kroz nekoliko dana, vratila sam se naravno zbog “Slatke alhemije” (RSD 420). I opet, ljubaznost i predusetljivost osoblja upotpunjuje moju celu sliku o ovom mestu, pohvale na račun Vanje koja me služila oba puta. “Alhemija” se našla na mom stolu za manje od 10 minuta. Magija sa efektnim scenariom i savršenim prikazivanjem, sa pravom nosi ovo sjajno ime. Desert u oblaku dima, se servira pred vašim očima, u tanjir se sipa tečni azot, a preko toga se naliva topla supa od lešnika. Zaista upečatljiv scenario i jako lepo složeni ukusi.

Glavni sastojak “Slatke alhemije” je topla supa od lešnika sa musom od čokolade, karamel i vafel od badema. U ustima osećate pun ukus čokolade, a karamelizovani vafel od badema vam krcka pod zubima. Ovo je tačan prikaz ka čemu teži ovaj restoran, biti drugačiji, neobičan, ali ukus je uvek na prvom mestu.

Kakve kreacije spremaju kuvari ovog restorana, govori i činjenica, da je glavni kuvar Bojan Bočvarov sa svojim maštovitim jelima bio inspiracija za otvaranje sličnog restorana u Vašingtonu “Ambar” i učestvovao u stvaranju menija, pre nekoliko godina. Ova fabrika zaista proizvodi vrlo neobične i inovativne proizvode, tako da obavezno svratite, iskoristite lepo vreme i uživajte u bašti.

Pratite Ukus Beograda na Viber Public Chat-u

Vanja Vidaković

Zaljubljenik u hranu i lepu reč. Voli da kaže da najbolji zalogaji često proističu iz kombinacije jednostavnosti i bezgranične ljubavi.