Restoran Guli- boemski Beograd na italijanski način

Beograđani, kao i drugi uobraženi stanovnici metropola, najčešće izbegavaju mesta u centru grada koja opsedaju turisti. Nekada glavna tačka noćnog života grada, Skadarska, ulica u kojoj su se okupljali boemi, danas retko privlači Beograđane, ali je uvek puna veselih turista koji žele da osete duh starog Beograda. Ipak, postoje restorani u Skadarliji koji svoju ponudu nisu ˝prilagodili˝ turistima koji se prvi put susreću sa srpskom hranom, i čija ponuda je vredna čak i probijanja kroz gomile stranaca čije prvo druženje sa rakijom i ne prolazi baš najbolje. Jedan od njih je i restoran Guli.

Prvi veliki plus od mene ovaj restoran je dobio zbog potpuno odvojene nepušačke sale. O kakvo osveženje je izaći sa večere i mirisati i dalje na parfem, a ne na pikslu! Iako je enterijer kojim dominiraju drvo i cigle na prvi pogled veoma jednostavan, intimnost je postignuta igrom svetla – u generalno mračnom prostoru svetla se nalaze direktno iznad stolova, pa osim svog sagovornika i hrane druge ljude oko sebe gotovo i ne vidite.

Na Gulijevom meniju se nalaze uglavnom italijanski specijaliteti- pizze i paste, uz mali dodatak u vidu nekoliko jela od mesa i ribe koji mogu zadovoljiti čak i najizbirljivije goste. Upravo jedno od jela iz te selekcije je razlog mog vraćanja u ovaj restoran – NJKV biftek sa grilovanim povrćem (RSD 1350). Biftek k’o biftek, rekli bi neki. Ipak, njegova magija dolazi u vidu sosa od artičoke (RSD 200) koji možete da naručite kao dodatak. Iako inače nisam fan gušenja dobrih komada mesa ikakvim sosovima, ovo je zaista izuzetak od pravila. Na vama je da izaberete da li ćete sos dobiti odvojeno ili već preliven preko mesa, a za pravo uživanje volim da dodam i Tamjaniku Budimir (RSD 400). Još uvek sam zahvalna konobaru koji mi je prvi put preporučio ovo jelo kao ubedljivo najbolje u restoranu.

Ako ste ipak ljubitelj pizze i ne možete da joj odolite kada osetite mirise koji dopiru iz peći na drva, ovo je takođe pravo mesto. Kada je u pitanju pizza za mene nema previše filozofije kada na meniju ugledam Prosciutto Crudo (RSD 860). Paradajz, pršuta, masline, mocarela i rukola- šta je više potrebno za pravu harmoniju ukusa? Možda je ipak falilo još malo mocarele, ali na pravoj italijanskoj pršuti se svakako nije štedelo. Pored toga, prečnik pizze je zaista ˝muški˝, pa još nikada nisam uspela da se izborim sa celom pizzom, čak ni u najvećoj gladi.

Kada je u pitanju lista deserata, pored već standardne ponude tiramisu-čizkejk-sufle, Guli kao favorita ističe Pavlovu tortu (RSD 300). Obzirom da sam ljubitelj stare škole deserata lako su me ubedili, a onda je stiglo ubedljivo najveće parče Pavlove koju sam u životu videla. Hrskava korica, šlag i jagode u sred zime (istini za volju one plastične, ali januar je zaboga) odmah su me u mislima odvele na more. Pravi lagani letnji kolač, idealan posle obimnog obroka, ako želite da budete u mogućnosti da se odgegate do kuće.

Da ne bude sve baš savršeno poslednji put se pobrinio konobar koji mi je dok sam bila u sred jela spustio Coca Colu na sto i jednostavno odlučio da ne treba da mi je sipa u čašu. Kako to nije bio ˝naš˝ konobar, već drugi, jasna je bila nezainteresovanost usled nemogućnosti da dobije bakšiš za svoju ljubaznost.

Ipak, male zamerke ne čine ništa nažao ovom mestu. Šta još treba da znate? Kada otopli, Gulijeva unutrašnja bašta je pravi mali dragulj za romantike. Pored toga, na meniju sam poslednji put ugledala nešto od čega su mi oči zaiskrile- pizzu sa buratom! Moralo je nešto da ostane i za sledeći put ili kao izgovor da se opet vratim u Guli. Kao da mi i treba drugi razlog osim odlične hrane?!