Restoran Bella Napoli – Kažeš kliše kao da je to nešto loše

Jedna od mojih omiljenih “osoba sa interneta”, rediteljka Staša Koprivica, ume da kaže da nije slučajno zašto je nešto postalo kliše. Meni je, na primer, jedna od najromantičnijih filmskih scena ona kada Maza i Lunja večeraju ćufte. I sad, neko bi rekao da je to kliše. Zapravo, ta scena je u svojoj jednostavnosti i nevinosti osvojila skoro svaku živu romantičnu ćeliju na svetu – makar to bila jedna jedina ćelija u telu gledaoca. Slatki su Maza i Lunja, ali slatka je i zanesenost sa kojom jedu svoju pastu. Naizgled najjednostavniju, a u stvarnosti najlakšu-za-pogrešiti kategoriju hrane. Pasta je postala kliše, a postoji i dobar razlog za to. Bogata ugljenim hidratima, zbog čega nam donosi instant spokoj, a gotovo neiscrpna u mogućnostima kombinovanja. Međutim, teško je proizvesti dobru testeninu, malo lakše je skuvati je “al dente”, a možda najteže pogoditi dobar odnos sastojaka – za pamćenje.

U veoma, veoma uskom krugu beogradskih restorana kojima to već dugo polazi za rukom je Bella Napoli u Zemunu. Elegantan i jednostavan, pažljivo i precizno prati italijanski kliše, kada nam je potrebno poznato, provereno, kada se umorimo od eksperimentisanja i novotarija. Italijanski ambijent sa italijanskom hranom, kliše koji spašava svaki težak dan, zar ne? E, pa baš na najtopliji dan ovog leta, posle nekoliko sati bezuspešnog pokušavanja da se pored bazena vratimo iz zombi stanja u iole normalno, posegnuli smo za sigurnim spasom i krenuli na ručak u zemunski hlad.

Za mene je omiljena jedna kombinacija – iako je nećete pronaći među Top 5 najpopularnijih ni na jednoj listi – tikvice i gambori. To je moj kliše. Razlog zašto je često biram u restoranima je taj što, iz nekog razloga, teško uspevam da je dobro spremim kod kuće. Inače, to je i moje glavno merilo za pastu u restoranima – da li je bolja od one koju spremim kod kuće. I iznenadili biste se koliko retko jeste. Međutim, ova koju pripremaju u Bella Napoli je sasvim sigurno najbolja u Beogradu. Malo slanija od uobičajenog nivoa, doslovno prepuna gambora, sa mekanim svežim tikvicama (RSD 979). Jedina zamerka je količina – za gladnu mene je taman, ali se bojim da bi neko malo ješniji zahtevao još.

Sada želim da vam pričam o jelu koje je postalo zaštitni znak ovog restorana, o kome se priča među svim ljubiteljima paste, svim ljubiteljima sira, svim ljubiteljima pršute i svim ženama u PMS, a bogami i među svim muškarcima koje poznajem. Tako je, razlog zbog kog se najčešće pominje Bella Napoli, a verovatno i razlog zašto ste kliknuli na link koji vodi do ove ispovesti – pasta u kolutu parmezana. Nakon godina i godina ekskluzivnosti, danas je ovu pastu moguće naći i na drugim mestima, ali originalno beogradsko izvorište ovog svetog grala “comfort food”-a ostaje neprevaziđeno. Dakle, sveže kuvana domaća testenina koja se puši se spušta u ogroman kolut italijanskog parmezana i svojom vrelinom ga topi, valjajući se u gustom, mirisnom, glatkom sosu i komadićima pršute (RSD 899). Pre nego što postane stvarno živopisno, moram da vas upozorim – ni ova porcija nije izdašna. Upućeniji od mene su potvrdili – bila je nekada dosta veća, ali danas je, baš kao i moja, granično zasitna. Ne znam šta da vas posavetujem, poručite drugu porciju čim se oduševite prvom.

Ako volite nešto konkretnije, probali smo za vas i Scaloppine ai salsa Diana – pileći file sa krem sosom od Dijon senfa i pečuraka i taljatelama pride (RSD 829). Verujte meni na reč, kao što sam i ja poverovala prijateljici (koju sam prvi put videla da smaže celu porciju) ovo je odličan izbor. Dodaću i preporuku našeg gurmana Stojana, koga znate sa našeg Viber public chata, da je Fiorentina stejk ovde najbolji u gradu. Kaže da ga sanja.

E sad zamislite da nisam sve do sada napisala kao hvalospev. Potrebno mi je to da biste shvatili ozbiljno kada napišem da sam upravo ovde probala najbolji desert u svom životu. Bez imalo preterivanja. Ponovo je to nešto naizgled jednostavno, a zapravo toliko tačno i precizno vođeno da pogodi sve što sam ikada želela od deserta. Palačinke sa vanila kremom i sosom od pomorandže (RSD 380). Sav svoj kredibilitet izjelice stavljam na tas nasuprot ovoj izjavi – najukusniji, najsavršeniji desert koji sam ikada probala. Nezaboravniji od svih sladoleda od crnog susama, maka ili mandarine u Aziji, svih američkih palačinki sa tostiranim pekan orasima i javorovim sirupom, svih tiramisua u Italiji, čak i svih torti koje mi je pravila teta Dragana. Iskreno. Probala sam i tiramisu, koji je ovde veoma lep (RSD 345). Ali palačinke…

Usluga je dobra. Imali smo priliku da nas usluže dva konobara, od kojih je jedan bio blago nezainteresovan i pomalo smotan, ali je njegov kolega bio odličan i izvukao utisak. Mene je malo zabrinulo zujanje i povremeno sletanje mušice na kolut parmezana pre pripreme, ali nisam smislila način kako bi se to izbeglo, osim da konobar sve vreme stoji pored njega i tera ih. Nije baš impresivan momenat, ali ga je na paklen avgustovski dan gotovo nemoguće izbeći. Avgust uskoro odlazi, pa iskoristite zahlađenje i uživajte bez “bubica u Matriksu”. Iskreno vam preporučujem.

Pratite Ukus Beograda na Viber Public Chat-u

Jelena Ignjatić

Oblikovala nepce u dedinom vinogradu, pa na putovanjima. Skriboman, žongler, muza i avanturista. Oslobodilac lepih tajnih stvari.