Dokolica bistro Vračar – Čili vs. Čokolada

Samo dan pre ručka o kome ćemo vam pisati Nikola i ja, popila sam kafu u ovoj baštici, po ko zna koji put. Zahvaljujući lokaciji uvek je zgodna za dogovore i kraća viđanja, ali do ovog ručka nisam imala priliku da probam njihove predloge iz jelovnika. Čak ni da ga proučim. Međutim, obratila sam pažnju na opise koji su delovali vrlo zanimljivo, slikala jelovnik, poslala ga i viber dogovor sa Nikolom je napravljen za samo nekoliko sekundi. Isprva nas je najviše zainteresovao doručak (koji se služi do 12h) ali smo zbog drugih obaveza ipak zakazali ručak. Prazan grad poslednje nedelje jula, lenjo i vrelo vreme i rashlađen enterijer su nam delovali kao odlična kombinacija. Ipak, u 15h, ovaj bistro je bio gotovo prazan, iako je prethodnog dana bašta bila prepuna turista na ručku…

Bistro je termin koji pristaje samo nekolicini beogradskih lokala koji ga koriste u svom imenu, a Dokolica je svakako jedan od njih. Nepretenciozna, a filozofska atmosfera, rustični elementi u enterijeru, akcentovani citatima poznatih mislilaca i nenametljiva muzika su samo deo šarma koji ovaj restorančić održava popularnim poslednjih nekoliko godina, ali ga kao bistro određuje i jelovnik. Bašta kao bašta, šarmantna kao i mnoge druge, ali unutrašnjost je ta koja opravdava naziv lokala. Lagano sasvim. Iako smo oboje imali prilike da čitamo komentare na društvenim mrežama o usluzi koja se uklapa u naziv Dokolica i sporim, nezainteresovanim konobarima, naše iskustvo nije bilo takvo. Sasvim dobra usluga, solidna.

Dokolica enterijer

Meni smo prostudirali zajedno i odlučili šta ćemo da probamo. Nikola se odlučio za gulaš u pivu, sa lisnatim testom (RSD 680) uz Kabinet Brka točeno kraft pivo (RSD 260 za 0.33l). Gulaš je zanimljivo prezentovan, u keramičkoj činiji prekrivenoj zapečenim lisnatim testom, mada ponovo na dasci, što često pominjemo kao neinventivno. Iako se činilo da porcija ima previše tečnosti, kada u gulaš udrobite toplo lisnato testo, ono upije dovoljno soka, pa gulaš dobije potpuno savršenu gustinu. Aromatičan, vruć i pun mekanog mesa, ovo je bio baš ambiciozan kandidat za letnji ručak, ali se Nikola nije pokajao nijednog trenutka. Poslužen je uz osvežavajući miks zelenih salata, koje balansiraju ukus i težinu začina. Odlično spremljeno!

Gulaš u pivu s lisnatim testom

Jedno od mojih omiljenih pića u tropskim mesecima je špricer, i to rosé. Iako često čujem komentare vinara da je to najbolji način da upropastite dobro vino, rosé špricer se dokazao kao piće koje mi najefikasnije održava temperaturu tela na vrućinama i odlično se slaže uz većinu specijaliteta koje guštam tokom leta. U Dokolici možete poručiti rosé kuće (proizvodi ga vinarija Kovačević) po ceni od RSD 250, a špricer pravite sami sa kiselom vodom (RSD 130). U jelovniku postoji sezonski dodatak, na čijem se početku nalazi potaž dana, što je u ovom slučaju bio potaž od celera (RSD 220). Još jedan letnji favorit. U velikoj (gotovo prevelikoj) elegantnoj ćasi, značajno izdašnijoj od onih na koje smo navikli u beogradskim restoranima. Iako mi se najpre činilo da je prepun pavlake, pokazalo se da je procena pogrešna, jer je ukus fantastičan i pun reskog aromatičnog celera. Jedan od boljih potaža koje sam probala u poslednje vreme.

Potaž od celera

Nakon ovog zelenog toplog predjela odlučila sam se za tapas porciju pilećih štapića u slatkom čili sosu (RSD 570). Ovo je jedna od letnjih varijanti koju obožavam i često biram gde god je prave. Stoga, upoređujući ove štapiće sa onim na drugim mestima, utisci su mi pomešani. Iako su sami štapići sasvim beznačajnog i neodređenog ukusa, pomalo gumenasti i neobjašnjivo tamni, sa doduše, odlično prženim susamom (ni beo ni prepečen), utisak je potpuno promenio spektakularan slatki čili sos. Domaći, sa mnogo komadića i semenki čili papričice i pomorandžinom korom, za razliku od kupovnog koji je najčešći izbor u beogradskim lokalima. Kao i uvek, ipak, za moje čulo ukusa željno ovakve egzotike i moj apetit, i ovde je količina sosa uz štapiće za oko 20% manja. Šteta, zaista je neuporedivo ukusan. Uz pileće štapiće, iako sam tako navikla na drugim mestima, ovde nema krompirića, ali sam dobila fino izrezan baget, pa neću da dramim – iako izbegavam hleb, sada mi je dobro došao da iznivelišem ljutinu čilija.

Tapas pileći štapići sa slatkim čili sosom

Ako ste pratili moje i Nikoline dosadašnje recenzije, znate da smo nezaustavljivi kada se odlučuje o dezertu. Iako sasvim siti, poručili smo domaći sladoled od malina i limuna (RSD 320) – koji nas je privukao još na početku i čokoladni sufle (RSD 440). Sladoled, koji ste možda videli i na našem Instagram profilu, se pokazao kao pun pogodak, prepun voća i svežine, dok je sufle bio samo solidan. Budući da u Beogradu nisam tokom poslednje 3 godine pojela nijedan zaista spektakularan čokoladni sufle – osim onog koji smo nas četvoro napravili tokom Dana čokolade u starom Supermarketu prošle zime, neću mu prestrogo suditi. Prosto, izgleda da Beograd nema poseban talenat za čokoladni sufle, i to je trenutna realnost. Standardno je poslužen uz sladoled od vanile i par malina i ukusno prezentovan, kao uostalom i sva ostala hrana koju smo poručili. Poseban plus, iako tu kategoriju u ocenjivanju nemamo, dajem za izbor posuđa, zaista je svaki sud perfektno odabran za hranu koju sadrži.

Čokoladni sufle

Ukupan utisak je vrlo povoljan, iako mi se čini da bi cene mogle biti oko 10 do 20% niže, s obzirom da je u pitanju bistro – a ne restoran sa punom restoranskom uslugom i da se jede sa (pa čak i bez) papirnih podmetača. Verujem da bi se gosti češće odlučivali da probaju i hranu uz kaficu ili piće.

Pratite Ukus Beograda na Viber Public Chat-u

Jelena Ignjatić

Oblikovala nepce u dedinom vinogradu, pa na putovanjima. Skriboman, žongler, muza i avanturista. Oslobodilac lepih tajnih stvari.