Bistro Distribucija 381 – Brzo i bez svedoka

Da li je kafić? Da li je prodavnica nameštaja? Da li je bistro? Šta je to tačno na mestu nekadašnjeg Supermarketa?
U suštini sve navedeno… Nameštaj vas ne interesuje kada dođete na naš sajt, pa ću taj deo zanemariti, kao što sam ga, uostalom zanemarila i pri ovoj devičanskoj poseti jednom sasvim devičanskom mestu.

Ušli smo da proverimo ponudu, u subotnje popodne i pomalo neočekivano zatekli osoblje u potpuno praznom lokalu. Kao i u staroj postavci, bistro je sa desne strane od ulaza, ali je prostor za jelo/piće/socijalizaciju je znatno manji nego što ga pamtim… Iako naizgled sterilan (naročito sa imenom koje ne odaje ama baš ništa i zvuči veoma generički), zapravo je veoma interesantan, sa posebnom pohvalom od mene za okrugle stolove za ručavanje, koje volim oko milion puta više od četvrtastih. Dakle, nije se planirala nesnosna gužva i slaganje gostiju u “lego”. To mi je odmah popravilo raspoloženje, s obzirom na to da sam imala malu zadršku da ručam u lokalu koji je delovao zaista netaknuto, kao da živ čovek nikada tu nije jeo.

Konobar – domaćin, razoružavajuće prijatan i zainteresovan je dalje otopio malo uzdržan stav sa kojim smo seli i ponudio nam meni za ručak, uz napomenu da mogu da nam pripreme i nekoliko pasti koje se ne nalaze u meniju. A sam meni je jedan od najinteligentnije sastavljenih koje sam videla u poslednje vreme: na jednoj strani A5 formata su 2 salate bez mesa, jedna sa mesom, jedna sa pečurkama, jedno fino predjelo, 2 čorbice, 2 ribe, 2 bela mesa, 2 prasetine, 2 juneće varijacije i za kraj jagnjeća kolenica. Dakle, ne može da fali ništa, a nema beskrajnih listanja neinventivnih opcija. Svako jelo kratko opisano u smislu ukusa (sos, marinada, začini) i sve je delovalo zaista osmišljeno, bez ponavljanja priloga i u kombinacijama koje su meni lično omiljene.

Nažalost, moj trenutni apetit nije pratio moju radoznalost, pa sam se zadržala na čorbici i salati, ali sam uspela da probam i meso – metodom “viljuškom boc” u tuđi tanjir! Između čorbice od sremuša (RSD 260) i one od celera (RSD 250) izabrala sam ovu drugu, iako me je mnogo interesovalo kakva je čorbica od sremuša – prosto, ja toliko volim celer da sam morala svoju omiljenu krem čorbu da proverim i ovde. I gospodo draga, koliko sam se obradovala što sam tako odlučila! Najlepša, najukusnija, najkremastija, najbolje začinjena i najbolje poslužena čorbica od celera ikada. Poređenja radi, u ovom tekstu sam opisala isto jelo, takođe u jednom beogradskom bistrou i verujem da ćete primetiti razliku u gradaciji utisaka. Sa svežim krutonima i seckanim peršunom, u dovoljno širokoj posudi da može da se hladi (mrzim popularne duboke ćase u kojima čorba ostane vrela i nejestiva 20 minuta), puna začina, a opet savršeno uravnotežena sa nežnim slatko-gorkim ukusom celera. Jela bih je svaki dan!

Želim ovde da dodam i belešku o vremenu čekanja – dakle, iako je bistro bio sablasno prazan kao što sam već rekla, i uprkos mom strahu da zbog toga neće stići porudžbine jedno 45 minuta, za samo 20-tak minuta smo dobili kompletan ručak, sa pametno tempiranim i gotovo neprimetnim posetama konobara da donese pribor, hleb i karafindl i zameni pepeljaru na stolu. Taman nakon što smo se malo opustili i navikli da tiše razgovaramo da se ne bismo osećali kao u gluvoj sobi, stigla je i hrana, sve zajedno i sve na savršenoj temperaturi. Osim rajske celer čorbice, stigao je i svinjski file sa sosom od plavog sira i glaziranim krompirom (RSD 1100), kao i miks zelenih salata sa čeri paradajzom i dresingom od malinovog sirćeta (RSD 280). Sama ideja da se mekani svinjski file kombinuje sa plavim sirom i prženim aromatičnim krompirićima je po sebi pun pogodak za sve koji vole ono što u sebi nazivam “debelim” ukusima – hrana koja je poznata, masnih i gustih nota u aromi, bez nepotrebnog eksperimentisanja sa dodacima čini savršen “comfort food” i grantovano zadovoljava jači apetit. Sa malo nijansiranja tankim linijama odstajalog aćeta balzamika, ovo je zaokružen ozbiljan obrok. Kako je tako brzo spremljeno i idealno pečeno da ostane meko, za mene kao domaćicu entuzijastu, je vredno divljenja!

Salata je bila, očekivano, perfektno sveža, hrskava, u porciji koja može da predstavlja ceo obrok i još jednom bezgrešno balansiranog aromatičnog dresinga. Rekla bih da kuvar i ja delimo potpuno isti ukus, sve je bilo spremljeno po mojim idealima.

Za desert smo poručili sorbe kombinaciju limun-đumbir & marakuja (postoji još i borovnica, cena je RSD 75 po kugli) i krem a la tiramisu. Sorbei su moja ledena preporuka za ovo leto – meki slatki i kremasti kristali voćnog leda osvežavaju uz neizostavni “brain freeze” i lagano ježenje kože. Tiramisu krem (RSD 380) je ostvario sve što ukus tiramisua podrazumeva, ali u jednoj znatno laganijoj formi. Mali minus za sličnu dekoraciju oba deserta, eto, da ne bude da je baš sve savršeno (a jeste).

Kao neko ko je probao gotovo svako jelo sa svake varijacije jelovnika u Supermarketu, bila sam skeptična, priznajem. To je rizik koji ugostitelji preuzimaju kada ulaze u poznat lokal i postavljaju novi koncept. Ovo je jedini primer koga trenutno mogu da se setim, da se taj rizik isplatio – ono što smo probali ovog vikenda je ostavilo bolji utisak od svega što pamtim sa istog mesta nekoliko godina ranije, a znam da mi kriterijumi nisu opali u međuvremenu. Ono šo nisam sigurna da je za pohvalu su cene koje su, za moj kriterijum, nešto jače od uobičajenih. Iako je hrana pripremljena bez greške, čini se da je sve po 10-20% skuplje od onoga što bih očekivala.

Kako smo čuli, uskoro će za goste biti otvorena i bašta i unapred se radujem da dođem ponovo i probam nešto novo. Kada mi se potpuno novo mesto dopadne na prvu loptu i razveje mi sumnje, osećam neki smešan ponos kao da sam i sama deo tog uspeha. Moja prolećna preporuka za što pre i najiskrenija molba da se ne pokvare u narednim mesecima, što je postalo gotovo epidemiološki fenomen novih restorana u Beogradu u poslednjih nekoliko godina.