Campania Trattoria- tamo gde je sve po mom

Ukus Beograda nastao je sa idejom da podelimo iskustva-kako dobra tako i loša. Ipak, nikada nisam mislila da će mi biti veoma žao da napišem recenziju. Kada je u pitanju italijanski restoran Campania Trattoria (tj. napolitanski da budem precizna) upravo je o tome reč. Ovo osećanje svaljujem na svoj horoskopski znak- bik hedonista i egoista želi sve najbolje samo za sebe, pa tako i ovaj restoran. Ipak, kako je prošao sve moguće testove na koje smo ga stavili, prelomila sam da i naši čitaoci treba da znaju kakvo se blago krije u najlepšem delu starog Beograda.

Campania Trattoria se nalazi na mestu nekadašnjeg restorana ˝Knez˝ koji je među starijima ostao upamćen po ne baš finoj gospodi koja su u njega dolazila i par članaka u rubrici crne hronike. Danas ovaj prostor odiše potpuno drugačijom atmosferom koja se može opisati jednom rečju- intimno. Tople boje, prigušena svetla, kamin u centru prostora i dovoljna odvojenost stolova doprinose opuštenosti i navode me da vam ovo mesto preporučim kao idealno za zimsko očijukanje sa vašom lepšom/jačom polovinom, ali i ručak sa porodicom jer ima dobro opremljen dečiji kutak.

Burata

Vlasnici italijanskih restorana u Beogradu često svoje lokale časte epitetima ˝kao u Italiji˝, neki čak i ˝bolje nego u Italiji˝ (saberite se), dok nas u realnosti često dočeka kečap na pizzi (nedopustivo!), testo debljine 1cm hlebaste strukture (blasfemija!) ili pasta kupljena u prodavnici (to sam mogla i sama kod kuće za cirka 8 minuta). Već prvi pogled na meni govorio je da smo na pravom mestu- pored standardnih pizza i pasti, na njemu su se našli pravi specijaliteti iz regije Kampanja koji se retko mogu videti u beogradskim restoranima. Pored toga, posebno je bila izdvojena posna ponuda što je našoj Vanji olakšalo posao. Prvi krik oduševljenja Jelena i ja  smo doživele videvši buratu (RSD 1190), specijalitet specifičan za jug Italije koji se sastoji od mocarele i krem sira, poslužena uz grilovano povrće i domaći prepečeni hleb sa tipičnim maslinovim uljem i belim lukom. Momenat kada presečete ovu lopticu sira a iznutra krene da se razliva krem je verovatno jedan od razloga zašto su za italijane hrana i vođenje ljubavi u neraskidivoj vezi. Vanja se odlučila da počne sa minestrone supom (RSD 240), a Nikola za pohovanu mocarelu (RSD 590).

Pizzu Prosciutto

Kada smo došli do glavnog jela, podelili smo se kako naši karakteri nalažu. Natpis ˝pizza napoletana˝ i peć na drva koja je deo enterijera značili su samo jedno- da ću morati da izložim ovu pizzu ozbiljnom testu. Naručila sam pizzu Prosciutto (RSD 890) sa paradajzom, mocarelom, pršutom i rukolom. Testo savršeno tanko, ipak ne previše, hrskavo taman koliko treba, ali ne presuvo. Mocarela i pršuta direktno iz Italije, bez kompromisa sa Njegušima. Rukola sveža, tek ubrana. Baš kao u Italiji, osetila sam svežinu svih sastojaka dodatih nakon pečenja testa, trik pravih majstora. Duboki naklon. Jelena je ispoštovala svoje “strogo” pravilo za italijanske restorane – ako ne oseti savršeno skuvan paradajz sos odmah sa vrata, ne nada se previše. Upravo zato je Ragu alla Napoletanna (RSD 850) počeo da viče “Izaberi mene, izaberiii meee, ja sam car paradajz sosa”, i ona šta će…  Stigao je vreo i pun mehurića u sosu od, čini se, milion svežih paradajzova, koji su srećni stradali da obogate ovaj sos. Meso premekano, sa još kriški prepečenog hleba, u pozamašnoj porciji sa kojom nije uspela da se izbori do kraja.

Ragu alla Napoletanna

Nikola se opredelio za Penne cotto prosciutto (RSD 790) sa šunkom (ne pršutom, što je česta zabuna) zapečenim u peći, u više nego izdašnoj porciji. Poslužene u zemljanom sudu, bilo je pravo zadovoljstvo gledati kako se sir ˝razvlači˝.

Vanja se zadržala na posnoj strani menia, te su lignje  alla Amalfitana (RSD 950), grilovane uz dodatak mediteranskog povrća sa sosom, bile pun pogodak. Zlatno žute boje i očaravajućeg mirisa, pikantne, uz sasvim dovoljno povrća učinile su da, na trenutke u mislima otplovi na mediteran. Ova zanimljiva varijacija na temu jela koje je poslednjih godina postalo veoma tražen specijalitet, najčešće u obliku punjenih lignji ili lignji na žaru, imala je ono što je najbitnije- veoma sveže lignje. Celokupan doživljaj upotpunila je čaša belog italijanskog vina Trebbiano d’Abruzzo (RSD 300).

Calamari alla Amalfitana

Kada je došao red na dezert morali smo da se žrtvujemo jer kako zaboga da izađemo odavde a da ne testiramo Tiramisu (RSD 350)  i Cannole (RSD 390)? Potajno smo se nadali da će bar ovde ˝pasti˝ da možemo nešto da im zamerimo. Dok sam uz šoljicu pravog italijanskog espressa (RSD 135) pametovala kako nema šanse da će mi kanoli posle Sicilije valjati, stigla je prava simfonija na tanjiru koja me oštro demantovala. Krem je bio lagan kao oblak uz snažnu notu vanile, a jedino logično objašnjenje za to što su me pogodili u žicu sa pistaćima je da me prate na Instagramu i znaju da sam težak građanin. Jelena, ekspert za Tiramisu, standardno ga je modifikovala cimetom umesto čokolade, bez ikakvog gunđanja i kolutanja očima od strane konobara. Bez primedbi, bravo pet. Nikola se opredelio za tzv. ˝suvi˝ Capresse kolač (RSD 390) sa bademom i kakaom, bez brašna – muški jak završetak obroka. Kako Vanja ne bi patila jer posti, dobila je crnu čokoladu na tanjiriću, kao gest podrške od osoblja.

Cannoli

Mala zamerka ide na uslugu, mogla je biti za moj ukus brža, obzirom da je restoran bio prazan, ali kako je bila nedelja, nije mi preterano smetalo. Ipak, konobar je bio odličan savetnik u odluci šta da naručimo, što je veoma bitno za restoran sa zaista širokim menijem kao što je Campania.

Za kraj mogu samo da vas zamolim da ne idete u ovaj restoran. Od prošlog vikenda je ˝moj˝. I ako me vidite zatvorenih očiju, ne pitajte ništa, uživam, ne ometajte!

Pratite Ukus Beograda na Viber Public Chat-u

Aleksandra Ivanović

Beogradsko dete koje je iskvarila Barselona. Uživa u digitalnom svetu, putovanjima i ukusnoj hrani. Životni moto: Eat well, travel often.