Restoran Marenda – Užina ili nešto više od toga?

Najčešće pitanje koje dobijamo od kada smo počeli priču pod nazivom Ukus Beograda je kako biramo lokale u koje ćemo da idemo.

Odgovor nije jednostavan. Nekada sasvim slučajno pronađemo odgovarajuće mesto, a nekada sledimo preporuke i to ćešće one loše, kako bismo ih proverili. U mom slučaju društvene mreže, najviše Instagram, igraju veliku ulogu, posebno kada je reč o novim lokalima.

Ovaj put izbor je pao na Restoran Marenda, iz dva razloga.

Prvo,  zanimalo me je odakle hrabrost da se otvori restoran na lokaciji koja je u ovom trenutku već prenatrpana restoranima, kafe restoranima, vinskim barovima i kafićima i da li u takvoj konkurenciji imaju da ponude nešto što će ih izdvojiti u odnosu na druge.

Druga stvar koja mi je privukla pažnju jeste sam naziv restorana. Svi mi koji nismo služili vojsku smo imali smo priliku da čujemo tu famoznu reč Marenda, koja označava užinu, obrok koji mnoga naša starija braća i očevi i dalje sa setom prepričavaju, kao obavezan detalj tokom služenja vojnog roka. Samim tim se i meni u ovom trenutku nametalo pitanje – Da li je Beograd dobio novi lokal za uživanje u užini?

Odgovor na drugo pitanje sam odmah dobio. Restoran Marenda svakako nije mestašce gde se svraća na kratko.

Enterijerom više podseća na kafić, a poseduje i odvojeni kutak sa svežim pecivima i kolačima koji olakšava izbor deserta. Ili otežava kada vam, kao meni, sve izgleda primamljivo. U centralnom delu lokala postavljen je sto koji broji oko desetak mesta, pogodan za veća društva ili za lakše upoznavanje, ako se za njim nađu potpuni neznanci. Kako sam bio na ručku sa verenicom, pa mi nije falilo ćaskanje sa nepoznatim ljudima, odabrao sam sto za dvoje.

Konobar koji nas je usluživao je bio vrlo neposredan, bez formalnog obraćanja, rad da da preporuku i ponekad potapše po ramenu, naravno uz poštovanje granica svoje profesije. Podeljena su mišljenja o takvom načinu usluge. Meni se lično dopada jer imam utisak kao da sam stari, rado viđen gost, a uz to mi je pružio pomoć oko izbora vina i hrane.

Kada mi je saopštio da imaju Muscat Ottonel Vila iz vinarije Pik Oplenac (RSD 315 – čaša), odmah sam se obradovao. Ovo vino je moj favorit od kako sam ga nedavno degustirao i verujem da ima potencijal da nadomesti nedostatak muskatnih vina otkako Krokan sa Bisernih ostrva više ne igra nikakvu ulogu među domaćim ugostiteljima.

Kada je hrana u pitanju, novi lokali se trude da prikažu sveže ukuse i kombinacije koje se ne sreću često, ali ja sam ovoga puta udario kontru, pa sam se odlučio za klasiku.

degustacija tatar bifteka

Za predjelo Tatar biftek (RSD 1080), koji je omiljeno jelo većine članova Ukusa Beograda. Odmah je usledilo prijatno iznenađenje, jer mi se nikada do sad nije desilo da mi iz kuhinje pošalju uzorak hrane na probu, kako bi se uverili da li je jačina zadovoljavajuća i da li je potrebno nešto izmeniti. Porcija je za moj ukus bila blaga te je na zahtev bila dodatno zaljućena. Biftek nije blendiran, već seckan, sa većim komadićima mesa što mi se posebno dopalo.

Tatar biftek

Kao što sam i pomenuo, za glavno jelo sam odabrao nešto klasičnije. Ćevapi Marenda sa domaćim krompirom (RSD 670) su bili preukusni, dovoljno začinjeni i još brže pojedeni. Najosetljivija stvar kod mlevenog mesa je odnos začina i samog mesa. U slučaju da začina nema dovoljno, postoji rizik da meso bude prosečno,a sa druge strane previše začina može potisnuti ukus mesa. U ovom slučaju kombinacija je bila perfektna što me je obradovalo.

Marenda ćevapi

Da ne ostanem samo na klasici, morao sam da probam i nešto drugačije, Burger sa karamelizovanim lukom, paradajzom, sirom i dresingom od kruške i meda. U ovom slučaju meso je bilo malo manje začinjeno, ali se to nije osetilo u kombinaciji sa prilozima. Luk i dresing su ovoj kombinaciji davali slatkasti ukus koji bi po mom mišljenju mogao da bude malo dominantniji.

Ono čime nisam bio zadovoljan jeste način posluživanja.

U papiru.

Na dasci.

Često pominjem kako su stolnjaci izgleda postali neželjeni kliše u novim lokalima, pa su često zamenjeni papirnim podmetačima, ali izgleda da i tanjire čeka ista sudbina. Nisam ljubitelj ovakvog načina posluživanja hrane i nadam se da će se u skorijoj budućnosti ugostitelji više okretati tradicionalnom nego modernom.  Pogotovo kada je hrana ovako dobra.

Posle dva glavna jela red je bio da se priča zaokruži desertom.

Tart od čokolade

Tart od čokolade (RSD 370) sadrži kombinaciju dva fila, jednog od mlečne drugog od crne čokolade, sa prelivom od nečega što se činilo kao šlag krem. Kora je bila malo tvrđa od očekivanog ali je to bila zanemarljiva mana u odnosu na ukus. Kao dobra kombinacija se pokazao i kolač od kestena i banane (RSD 370), čija slika me je i privukla ovom restoranu. Kolač je nekako više letnji nego zimski, lagan i osvežavajuć pa mi se činilo da je posle dva zalogaja nestao sa tanjira.

Torta od kestena i banane

Za kraj ću pokušati da odgovorim na prvo pitanje koje mi se nametnulo prilikom odabira ovog mesta – imaju li potencijala da se izdvoje u odnosu na konkurenciju?

Usluga i hrana su nešto što će ih svakako izdvojiti u odnosu na druge lokale u neposrednoj blizini, ali stiče se utisak da su igrali na sigurno i oslanjali se na proverene ukuse, ne želeći da previše eksperimentišu. No, imajući u vidu da je u pitanju nov restoran (tačnije nov koncept primenjen na lokal koji se tu ranije nalazio – pod nazivom Local Factory), smatram da poseduje potencijal da se dobro kotira među ugostiteljskim objektima i da će uskoro hrabrost koji su imali prilikom odabira lokacije pokazati i u jelovniku.

Pratite Ukus Beograda na Viber Public Chat-u

Nikola Radović

Gastronomsko sveznanje i leptir mašna. Hedonizam je rezultat znanja, poznavanje vina mu je stavka u biografiji, a poznavanje Beograda kao ponos i odgovornost.