Restoran Afeliu u hotelu Heritage – Ručak u dvorištu mog detinjstva
Koliko mi je žao što nisam više u životu putovao, toliko mi je drago što nisam imao potrebe da se prečesto selim. Samo dva puta, pri čemu se prvog puta i ne sećam, jer sam bio suviše mali. A drugi put pre samo nekoliko dana. Ova skora selidba me je naterala da posetim ulicu u kojoj sam živeo kao klinac, mesto gde je živela moja baka. Otkako tu više nema nikog meni bliskog, ovaj deo grada ne posećujem često, kao da želim da sve uspomene sačuvam netaknute.
Ovog puta, motiv je, zapravo, bila poseta Hotelu Heritage, tačnije Restoranu Afeliu. Hotel se nalazi tačno iza zgrade gde sam živeo. I iskreno, čudan je osećaj kada na mestu gde si nekada išao kod bake na ručak, naiđeš na moderan hotel sa 4 zvezdice.
Kako ovo ipak nije recenzija mog detinjstva, ja ću se od sad držati hrane i restorana. Koji je bio prazan. Lep, čist i dnevnim svetlom dobro osvetljen restoran. Ali ipak prazan. Mada ni to nije loše, mogao sam da sednem gde god poželim. Restoran je nepušački, i kada već to pominjem, na osnovu mog iskustva, može se reći da Beograđani mogu bez dima da uživaju uglavnom po hotelskim restoranima. Ili u čajdžinicama. Postoji i poseban odeljak za pušače ispred restorana, ali nije ni približno lep kao nepušački.
Na moje veliko iznenađenje, vrlo lako sam napravio izbor, pa sam odmah poručio i čorbu i glavno jelo. Ne znam šta mi bi pa sam poručio Pileću čorbu (RSD 280), jer sam više ljubitelj jačih, masnih i ljutih čorbi, sa puno mesa. Ovde sam dobio nešto između čorbe i supe, pomalo nedefinisano jelo, vrlo blago, sa komadićima belog pilećeg mesa. Ni so, a ni biber, koje sam dodao nisu jelu dali željeni ukus.
Koliko je supa bila bleda i lagana, toliko je glavno jelo bilo kalorijska aromatična bomba. Pastirska teletina sa kriškama krompira (RSD 980). I kajmak. Puno, puno kajmaka, kojim su parčići vruće i meke teletine prekriveni, i koji se još uvek topio na mom tanjiru. Holesterol na +200, sreća na +milion. Krompir je bio na korak od pretvaranja u čips i fino se uklapao u celu priču. Nije preterana filozofija upariti krompir i meso, ali ja sam bio zadovoljan što ne dobijam uobičajeni pomfrit, nego neku drugu varijaciju na temu. Pekarski krompir ili krompir ispod sača još uvek ne dobijaju pažnju domaćih ugostitelja, ali polako, strpljiv sam. Ovog puta mi ni vino, a ni pivo nisu bili dobar saveznik u borbi protiv žeđi, već je bočica Rosa vode pomogla da pređem na sledeći korak.
A sledeći korak je bio desert, i prvi put sam poručio flambirane banane sa sladoledom (RSD 360). To je jedini desert iz ponude koji nikada pre nigde nisam jeo. Kako sam to propustio, ne znam. Valjda mi je bilo preče da jedem razne čokoladne bombe. Ovo je bilo baš lepo, jer je od flambiranja banana, pored slatkoće, dobila i blagu dozu gorčine koju je sladoled od vanile sjajno upotpunio.
Pretpostavljam da Beograđani imaju još uvek određenu dozu treme od odlaska na ručak u hotelske restorane. Taj strah se gradio godinama, jer su do skoro u takvim obrocima mogli da uživaju isključivo sugrađani sa dubljim džepom. Ovde to zaista nije slučaj – cene su kao u većini beogradskih restorana srednje kategorije. Opet, ako se restoran orijentiše prema stranim gostima, možda bi mogla da se pojača ponuda tradicionalnih srpskih, tj. nacionalnih jela. Moja je procena da je ovo idealno mesto za poslovne sastanke, zbog atmosfere i ozbiljnosti. Osoblje je uslužno i spremno da pomogne oko nedoumica, ali diskretno i nenametljivo. Gotovo idealno.
Verujem da će se sa povećanjem broja gostiju menjati i sastav jelovnika, ali svakako restoran Afeliu u hotelu Heritage već sada ima šta prijatno da ponudi.
Nikola Radović
Gastronomsko sveznanje i leptir mašna. Hedonizam je rezultat znanja, poznavanje vina mu je stavka u biografiji, a poznavanje Beograda kao ponos i odgovornost.
Ocene
-
Hrana:
-
Ambijent:
-
Usluga:
-
Higijena:
-
Odnos cena-kvalitet:
-
Prosečna ocena:8.6