Cafe-restoran Mydan- svakoj ljubavi dođe kraj

Za mesta vas uvek veže neka emocija. Upravo zato se ovaj tekst dugo motao po mojoj glavi.

Kako da počnem? Šta da kažem? U Mydan sam prvi put ušla sa 16 godina i nećemo sad da brojimo pre koliko godina je to bilo, ali sa sigurnošću mogu da tvrdim da je on tada uveo novine u beogradsko ugostiteljstvo. Van gradske vreve, a opet blizu, postao je ubrzo poznat po nečemu više od prelepe bašte- odličnoj klopi, obilnim porcijama i vrlo pristupačnim cenama. Upravo zato sam bila tamo čest gost, uprkos ekipi koja nije baš my cup of tea. Ipak, uvek je bilo sigurno da ću se dobro najesti i osećati prijatno. Ipak, u ovom tekstu ću pisati zašto moja noga neće tamo više kročiti.

Foto: mydancaffe.com

Kada smo pripremali sajt Ukus Beograda i smišljali kategorije koje ćemo ocenjivati jednoglasno smo se složili da  je usluga jednako bitna koliko i hrana. Istina je da u moći vlasnika nije da iskontroliše svaki trenutak i ponašanje svakog konobara prema svakom gostu, ali kada se to ponovi više puta, jasno je da je bahatost konobara u tom lokalu postala njegov brend. Nakon par situacija gde sam u Mydanu morala beskonačno da čekam da mi daju meni, posluže hranu i donesu račun toliko da sam razmišljala da demonstrativno izađem, osoblje ovog restorana je uspelo da mi čak dva puta upropasti obrok za koji živim od ponedeljka do petka- nedeljni doručak. Pored usluge, zasmetalo mi je i opadanje kvaliteta hrane, koja je od savršene postala samo prosečna i ništa preko toga. Razlog zbog kog su dobili priliku da peh ponove je samo jedan jedini- ne želim da se na našem sajtu nalaze izolovani incidenti, a i ne blatim bivše momke. Da, to je sada Mydan za mene, onaj zgodni bivši u koga sam nekada bila ludo zaljubljena, a onda je postao svestan sebe i digao nos, probahatio se, i sada neću ni da mu se javim na ulici.

Jedne prehladne nedelje prošlog decembra zubato sunce me nateralo da izađem iz kuće i nađem se sa prijateljima baš u Mydanu. Nakon što je konobar demonstrirao da baš ne zna šta se nalazi u meniju i nakon što smo ga zamolili da nam objasni da li je ono što želimo da poručimo onako kako piše u meniju ili kako on kaže da jeste, gospodin je našao za shodno da kaže gostu: ˝Nećemo da se raspravljamo˝. Naravno, umesto ceđenog soka koji je eksplicitno tražen, stigao je miks sokova iz tetrapaka. Pored toga, dodatan parmezan koji smo tražili za pastu stigao je u  momentu kada je član naše ekipe stavljao poslednji zalogaj u usta. Ipak, to ih nije sprečilo da se ovaj dodatak, koji se nigde ne naplaćuje odvojeno, uredno pojavi na računu.

Druga situacija desila se početkom leta jednog divnog dana kada se naša ekipa pojavila prvi put u novinama. Presrećna sam sišla do trafike, kupila novine, i odlučila da dam Mydanu još jednu šansu za doručak kao nekad. I opet je problem bilo pitanje, to teško pitanje: ˝Šta se nalazi u sendviču?˝ Moj sapatnik je zapravo bio na specijalnom režimu ishrane i morao je da zna šta tačno dobija. Od konobara smo dobili prevrtanje očima kolosalnih razmera, instant prelaz sa ˝vi˝ na ˝ti˝ i opet potpitanje: ˝Ne razumem šta hoćete?˝

Znate šta hoću? Da neko zna da radi svoj posao, da mi pomogne kad sam neodlučna, da mi objasni šta dobijam u jelu, jer to je jedino što treba da zna zapravo. Hoću i da mi persira. Persiram i ja njemu, pa toliko zaslužujem, osnovna je kultura. I da mi ne pokvari sveti nedeljni doručak. Ako misliš da si previše dobar za posao konobara nemoj da ga radiš, toliko je jednostavno. Verujem i da menadžer poznatog restorana mora zauvek da vodi računa o detaljima, a ne da se opušta zato što je lokal uvek pun i to već godinama. Znam da se neće preterano potresti ako izgubi jednog stalnog gosta, ali tako počinje.

Pratite Ukus Beograda na Viber Public Chat-u

Aleksandra Ivanović

Beogradsko dete koje je iskvarila Barselona. Uživa u digitalnom svetu, putovanjima i ukusnoj hrani. Životni moto: Eat well, travel often.