Tajna večera

Sve je počelo jednim tvitom na koji sam slučajno naišla – ˝Try for free in ! Apply now˝ – ispod kojeg je bila slika privlačnog egzotičnog jela. Iza tvita je stajao nalog pod nazivom Eat and meet, a kako mi je odmah probudio znatiželju (ne onu srpsku da je besplatno, nego avanturističku da je u pitanju autentična afrička kuhinja koju nemamo često prilike da probamo), odmah sam kliknula na link za apliciranje kako bih videla o čemu se radi. Na sajtu, na prvi pogled veoma elegantnog dizajna, naišla sam na osnovne informacije: u pitanju je privatan klub koji okuplja potpune strance, a na meniju je kuhinja Gane koju priprema šef(ica) iz Njujorka Nana Amma.

Kliknula sam naravno dalje, ne bih li saznala kako se postaje član ovog kluba. Procedura je zvučala jednostavno, ali i pomalo čudno: popunite prijavu, pošaljete i dobijete obaveštenje da li ste primljeni ili ne. Na svakoj večeri prisustvuje 4-6 ljudi koji se po pravilu ne smeju poznavati, pa tako ne možete na večeru da idete sa prijateljima ili partnerima. Misteriozno. Sledećim klikom otvaram prijavu i krećem da čitam pitanja. Koji su vaši strahovi? Podelite tajnu. Kada ste poslednju put plakali? Koja je vaša omiljena reč? Ok, je l’ ovo seansa kod psihijatra ili će da mi kuvaju večeru? Ipak, uz dozu uzdržanosti popunjavam upitnik uz dugo razmišljanje o svakom pitanju. Na pitanje: ˝Koliki je saldo na vašem računu u banci?˝ već postajem vrlo skeptična. Odgovaram drsko sa: ˝Želite da me nahranite, ne da mi date kredit, zar ne?˝ Odlazim na svaku društvenu mrežu u nadi da ću pod hashtagom naći nekog poznatog koga ću moći da pitam da li je sa njim sve ok posle ove večere. I gle, imam sreće! Poznanici kažu da je bilo savršeno, ali ne odaju detalje, kako su se i obavezali članstvom u klubu. Mene zbog gore navedenog pitanja zanima samo da li još uvek imaju oba bubrega.

Ubrzo dobijam mail sa potvrdom da sam postala član kluba, i poziv na event sa lokacijom i šifrom za ulazak na deo sajta za članove sa detaljnim uputstvima za ponašanje. Već se osećam pomalo kao u filmu ˝Eyes wide shut˝. Ipak, avanturista u meni je i dalje bio znatiželjan. Nakon 20 minuta potrage za adresom, i kašnjenja koje je strogo zabranjeno kako piše u mailu koji sam dobila (vrata stana su otvorena samo 5 minuta, opet analogija sa filmovima, ali onim naučno-fantastičnim), skinula sam čizme i stavila ih u korpu isped vrata kako je traženo, otvorila vrata i dočekalo me potpuno iznenađenje!

20160131_192310_LLS

Moderan stan, prigušena svetla, njujorški džez i prelepa domaćica širokog osmeha. Gosti su već bili tu i prijatno ćaskali, što mi je odmah razbilo tremu. Imala sam sreću da među njima bude i stranaca (kao ljudi iz inostranstva) pa je ova kulturna razmena bila još bolja. Sela sam na mesto na kome je pisalo moje ime i počela upoznavanje.

Nana nam je prvo poslužila tradicionalni afrički čaj i topli kikiriki sa tajnim začinima kao predjelo. Dok smo se upoznavali, pričala nam je kako pažljivo bira koje će goste spojiti, i zahvaljujući društvenim mrežama istražuje, kako se ljudi koji dolaze zaista ne bi poznavali. Otkrila nam je da je postala vegan pre tri godine kako bi izlečila svoje zdravstvene probleme, a sada je u misiji da što više ljudi proba originalnu vegansku kuhinju Gane, odakle je njen otac. Posebno mi se dopalo što je njeno ubeđenje da veganizam nije za svakoga, ali da želi da upozna ljude sa ovim načinom ishrane, a posebno afričkim kulinarstvom.

20160131_200413_LLS - Copy

Glavno jelo bile su pečurke sa pirinčem i supa od kikirikija koje smo, u skladu sa načinom na koji se jede u Gani, jeli prstima. Kako je Nana objasnila, cilj je da osetite hranu na svaki način, što uključuje čulo dodira. Morala sam u šali sa njom da podelim da sam čak i kod beduina u Sahari dobila pribor za jelo, doduše vrlo sumnjive čistoće. Bojažljivo sam prišla tanjiru, pitajući se kako ću tačno da jedem pirinač koji treba da uvaljam u supu prstima, ali posle dva zalogaja sve je bilo lakše. Jednostavno se prepustite i shvatite da vaše navike nisu jedine ˝ispravne˝.

20160131_205413_LLS - Copy

Za desert smo dobili nešto nalik pudingu sa puterom od kikirikija i bananama, i bilo je zaista preukusno. Pokušali smo da saznamo recept, ali Nana ljubomorno čuva svoje izume.

Dok je sa zvučnika dolazio jazz, uz čašu vina, nastavili smo da pričamo o kulturnim razlikama, navikama u ishrani, putovanjima i svim ostalim stvarima koje čine život lepšim. Detalje ne smem da otkrivam, položila sam zakletvu, a vama toplo preporučujem da pokušate da postanete članovi ovog kluba i doživite ovo nezaboravno iskustvo koje će vas naterati da istražite sopstvene granice, jer, kako na sajtu piše- ovde dolaze stranci, a odavde odlaze prijatelji. 

 

Share Button

Aleksandra Ivanović

Beogradsko dete koje je iskvarila Barselona. Uživa u digitalnom svetu, putovanjima i ukusnoj hrani. Životni moto: Eat well, travel often.

1 komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *