Restoran Caruso – Otaljavanje posla na beogradski način

Nikada mi nije trebao duži vremenski period da napišem tekst, nego za ovaj koji upravo čitate. Valjda zato što nisam hteo da prihvatim činjenicu da restoran koji ima sve predispozicije da postane najprepoznatljiviji deo ugostiteljske ponude Beograda, zapravo ne nudi ništa više od lepog pogleda.

Tokom tri nedelje konstantno dobrog ličnog raspoloženja, svakog dana sam pokušavao da ipak pronađem nešto dobro i lepo u celokupnom utisku nakon posete restoranu Caruso. Nažalost, imam samo razočaranje, i to ono najteže: kada vidiš da neko ima potencijal, a ne pokušava od njega da stvori nešto veliko, nego otaljava posao. Zbog toga želim da ova kritika ima dejstvo kao loša ocena na lenjog, ali inteligentnog školarca: buđenje!

Prva i osnovna prednost ovog restorana je da ima bez premca najbolju lokaciju u Beogradu. Nalazi se u najstrožem centru grada i nudi pogled sa osmog sprata – i to na dve strane grada. Da se ja pitam nešto, ovaj restoran bi imao naziv koji uključuje i reč Beograd i reč pogled. Ali ne, restoran se zove po čuvenom italijanskom tenoru – Enriku Karuzu, čoveku koji je bio veliki hedonista i obeležio celu jednu epohu .Ipak, verujem da je neka beogradska ličnost mogla svojom veličinom da zasluži da najlepši vidikovac među restoranima ponese njeno ime. No, to je u celoj priči najmanji problem. Jedino mesto, sa kog se grad vidi kao na dlanu, nema ništa beogradsko u sebi, osim tog sitnog otaljavanja posla, koje je postalo zaštitni znak i nešto protiv čega se ekipa Ukusa Beograda bori svim snagama.

rps20161123_085521

Prikrali smo se jednom od praznih stolova uz ogradu da vam dočaramo samo delić pogleda na ovaj divni grad

Iako su mi već pričali poznanici, ja im nisam verovao: ne možeš da sediš na balkonu ili do prozora i uživaš u pogledu, osim ako  rezervišeš, pa makar restoran zvrjao potpuno prazan. A dok je tako prazan, od silne beline enterijera, utisak je kao da se sprema krečenje. Ima tu svega: i muza i bogova rata i antičkih heroja i veštačkog cveća, ali rekao bih najmanje – stila.

rps20161123_085555

Ako već ne mogu da uživam u pogledu, hajde da se skoncentrišem na hranu. Ona u ovom restoranu, u ukupnom utisku, nije loša, ali je dosadna, neinovativna i guši – na neki način kao da ogleda enterijer. Teleća ragu čorba (RSD 250) je bila pristojna, ali ništa više od toga, ni prići na primer jagnjećoj u Grafičaru ili krem čorbi u Mitologiji. Prosto se utopila u opšte sivilo tog kišnog dana. Poseban osvrt moram da napravim ka lepinjicama koje su nam naplatili kao pecivo (70 RSD), iako ja nigde nisam video u jelovniku tu stavku, a nisam je ni poručio, samo se niotkuda pojavila na računu. Ruku  na srce, od tih lepinjica sam se najviše i najeo, pa mi toliko i ne smeta. Ipak, treba ih bar podvesti pod stavku kuver.

rps20161123_085625

Teleća Ragu čorba

Kao glavno jelo izabrao sam argentinski tanjir (RSD 1400), sa pogledom na Beograd.  Dva lepo ispečena parčeta bifteka i teletine, sa krompirom za koji piše da je pečen u foliji. Svakako su se potrudili da ne morate da im verujete samo na reč- folija je bila i na tanjiru, kao i preliv za koji nigde nije pisalo da će biti na krompiru. Zajednički imenitelj ovog i svih ostalih jela koja smo naručili bio je crveni grejp kao dekoracija.

rps20161123_085643

Ovo jelo je moralo biti bolje – Argentinski tanjir

Vanja je jela Sorbona stek (RSD 980), tj. punjeni svinjski file sa nadevom od plavog sira, kačkavalja, crvene paprike i šunke, prelivenim natur sosom. Na žalost, nisu se osećali ni kačkavalj, ni šunka osim u tragovima, da popune broj stavki, na već prenatrpanom tanjiru, dok je plavi sir dominirao ukusom. Prilog je bilo kuvano povrće, i to zamrznuto, a ne sveže, uz dodatak preliva koji se verovatno koristi za više jela. Opet, kako Vanja reče, sreća pa nije dobila pomfrit kao prilog, jer kako primetismo na susednim stolovima, to im je glavni prilog.

I opet crveni grejp kao dekoracija.

rps20161123_085444

rps20161123_085459

Najtvrđi parfe od lešnika u gradu

O desertima se plašim da pišem – pomisliće da imam nešto lično protiv njih – ali kada presečeš parfe od lešnika (RSD 250), a on odleti van tanjira, jer si morao da upotrebiš svu svoju silu da bi ga presekao, ne možeš da kažeš ništa dobro. Poučen tim iskustvom, čokoladnu tortu (RSD 280) sam okrenuo naopačke, te sam inače jako ukusnu, malu slatku izvrnutu čokoladnu tortu jeo do čokoladne glazure koju, takođe, nisam mogao da presečem.

rps20161123_085539

Čokoladni kolač

Na kraju, toliko nam nije bilo do ostajanja, da smo kafu popili u kafiću sa druge strane ulice.

Ako je njima u redu da žive od pogleda na Beograd, bez više investiranja u kuhinju i sam ambijent, moja sugestija ne može puno da pomogne.  Ali mogu jedno da poručim: ovo može da bude restoran koji radi najbolje u gradu, ali na ˝može˝ se sve završava.

Jeste da pogled ostavlja bez daha, ali da li je vama to dovoljno da biste došli na ovo mesto i ostavili svoj novac? Nama nije.

Share Button

Nikola Radović

Gastronomsko sveznanje i leptir mašna. Hedonizam je rezultat znanja, poznavanje vina mu je stavka u biografiji, a poznavanje Beograda kao ponos i odgovornost.

Ocene

  • Hrana:
  • Ambijent:
  • Usluga:
  • Higijena:
  • Odnos cena-kvalitet:
  • Prosečna ocena:
    4.4

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *