Nauka, filozofija i slatka manipulacija

Jelovnik u restoranima često je mnogo više od slučajnog redosleda ponuđenih specijaliteta. Verovatnije je da je strateški skrojen, kako bi olakšao i uticao na vaš izbor i doneo profit restoranu. Verovali ili ne, na razvijenim tržištima, ova taktička veština je postala toliko interesantna, da menije kreiraju profesionalci koji se nazivaju Meni-inženjerima. Evo nekih od trikova kojima utiču na vaše male svakodnevne izbore.

1. Ograničenje broja opcija

Najbolji meniji se baziraju na psihološkoj teoriji koja je poznata pod nazivom „paradoks izbora“. Naime, dokazano je da što više opcija dobijemo, osećamo i više nervoze. Ovaj paradoks značajno otežava odluku i umesto da uživamo, osećamo nelagodu od mogućeg pogrešnog izbora. Pokazalo se da je zlatna sredina – broj 7. Sedam opcija po kategoriji (7 predjela, 7 koktela…) Ukoliko je broj veći, gosti pokazuju tendenciju da biraju isto jelo koje su i ranije jeli, kako ne bi doneli pogrešan izbor. Držeći se proverenih opcija, ograničavamo nova iskustva, ali ohrabreni manjim brojem opcija možemo probati nešto novo (a možda i skuplje). Ukoliko izađete iz restorana nezadovoljni svojim izborom ili pitajući se da li ste pogrešili, male su šanse da ćete se vratiti. A u ovom poslu, čak 70% gostiju čine „povratnici na „mesto zločina“, odnosno stalni gosti.

2. Fotografije

Kvalitetna fotografija pored stavke u meniju može povećati njenu prodaju za čak 30%. Smatra se da je to zbog toga što na fotografiju hrane reagujemo slično kao i na tanjir ispred sebe – pre probavanja, apetit se stimuliše već samim prizorom ukusnog jela. Što je slika više živopisna, jače stimuliše čula. U tom smislu, video prikaz – oštar, pokretan i pun boja jače utiče na gosta – to je pravilo koje je odavno poznato u svetu brze hrane, ali još uvek traži način da se implementira i u finije kuhinje. Naravno, postoji velika šansa da se pretera – ukoliko je meni zatrpan fotografijama, ponuda će delovati jeftinije i manje kvalitetno, što i jeste razlog zašto restorani najvišeg ranga nikada ne koriste fotografije jela – kako bi održali utisak alhemije ili nauke koja stoji iza njihovih kreacija.

3. Manipulisanje cenama

ccf_menu4Smatra se da je lakše podstaći ljude da troše novac ukoliko se primeni nekoliko malih psiholoških trikova, kada je reč o cenama. Iz jelovnika se izbacuju oznake valute (RSD, $ ili €), jer one stvaraju negativno raspoloženje – podsećaju ljude na činjenicu da zapravo troše novac. Poznato je i da je ćemo se lakše odlučiti za opciju koja košta 695, nego onu koja košta 700 dinara, na primer. Smatra se i da su stilski prevaziđeni meniji u kojima su opisi jela i cene spojeni tačkicama (što je ostatak iz vremena pre digitalnog dizajna i štampe). Ovakvi jelovnici su doveli do navike gostiju da prate desnu stranu na kojoj su cene i onda upoređuju šta mogu sebi da priušte. Sve češće, restorani se zbog ovoga odlučuju da cene diskretno navedu odmah iza opisa jela, fontom iste veličine, kako biste samo prešli pogledom preko cene.

4. Skupi mamci

U kreiranju jelovnika, sve je u perspektivi. Ukoliko na sam početak menija postave izuzetno skupo jelo, sve ostalo će delovati mnogo prijemčivije. Da, naravno da je malo verovatno da ćete naručiti taj biftek sa tartufima od RSD 4000, ali će vam RSD 1200 za pastu sa piletinom delovati kao sasvim ok cena, iako je, u stvari, dosta visoka. Takođe, umereno više cene ukazuju na bolji kvalitet hrane, odnosno namirnica koje se koriste u pripremi. Ova razlika može biti i zamka za restoran, ukoliko se pripremljeno jelo ne pokaže zadovoljavajućim u odnosu na cenu, ali ostaje činjenica da je studija Univerziteta Kornvel pokazala da su učesnici koji su platili 8 dolara za neograničen švedski sto dali više ocene za hranu koju su jeli od učesnika koji su za potpuno identičnu ponudu hrane platili 4 dolara. Sve im je delovalo ukusnije.

5. Igra rasporeda

Kao što i supermarketi ističu svoje najprofitabilnije ponude u visini očiju kupca i restorani se trude da vam predstave svoje favorite. Gornji desni ugao je, na primer, najvažniji segment svake strane. To je prostor u koji nehotično prvo pogledamo kada otvaramo novu stranu knjige ili novina. Ovo je pozicija za najpopularnije i najisplativije specijalitete. Za top ponudu. Predjela se obično postavljaju na levu stranu, a salate na istu stranu, odmah ispod njih. Na taj način, meni se čita jednostavnije i nesmetanim logičkim tokom.

6. Boje koje mame

Poznato je da različite boje imaju različite psihološke efekte na nas. Plava je, na primer, umirujuća i može dovesti do opuštajućeg efekta. Da li ste ikada primetili koliko restorana za svoj brending koristi crvene, narandžaste ili žute nijanse. To je zbog toga što psiholozi tvrde da ove boje utiču na apetit. Zapravo, crvena stimuliše apetit, a žuta nam privlači pažnju, pa u kombinaciji čine idalan spoj za promociju hrane.

7. Fensi rečnik

Što više teksta, to bolja prodaja. Duži i detaljniji opisi specijaliteta mogu doneti čak i do 30% veću prodaju. Još jedna studija Univerziteta Kornvel pokazala je da kupci imaju osećaj da za svoj novac dobijaju više. Na primer, čokoladni puding postaje svilenkasti čokoladni krem. Takođe, rezultati su pokazali da su učesnici studije detaljnije opisanu hranu doživljavali kao ukusniju. Zapravo, čini se da ljudi osećaju upravo one ukuse koje ste im opisali. Još interesantnije, učesnicima su ponuđena dva identična vina, jedno opisano kao vino iz Severne Dakote (koja nije poznata po vinima) i drugo, predstavljeno kao vino iz Kalifornije, koja je poznata po svojim osunčanim vinogradima. Ne samo da su učesnici koji su pili lažno kalifornijsko vino dali bolje ocene za sadržaj svoje čaše, već su i hranu koju su jeli (koja je bila ista za obe grupe) ocenili višim ocenama, i pojeli čak 12% više tokom obroka. Opisi kao što je organsko, domaća proizvodnja, ograničena serija, porodična manufaktura i slično nas značajno motivišu kada odlučujemo. Zbog toga, zakonski propisi određuju uslove pod kojima se ovi termini mogu koristiti, kako nas ne bi doveli u zabludu.

ccf_menu18. Nostalgična zamka

Svako od nas zna za makar jedno jelo koje nas vraća u bezbrižno detinjstvo, kada smo se osećali slobodnim i zaštićenim. Neka istraživanja su otkrila da je to najčešće pileća supica. Restorani zanju za ovaj trik. Sami ste svedoci trenda da se palačinke opisuju kao bakine, ili gulaš kao tečin. Na ovaj način, aktiviraju se naši mali senzori za porodično, tradicionalno, nacionalno. Topli potaži, pileća krilca, sarmice ili makarone sa sirom, pita sa jabukama ili urmašice, šta je za vas hrana koja vas vraća u detinjstvo, pa jurite taj osećaj kroz beogradske restorane i kafane?

LoadImageOriginal

 

*Izvor: Science Daily
Share Button

Jelena Ignjatić

Oblikovala nepce u dedinom vinogradu, pa na putovanjima. Skriboman, žongler, muza i avanturista. Oslobodilac lepih tajnih stvari.

2 komentara

  • mihailovicstella@hotmail.com' stela kaže:

    Nazalost, toliko retko posecujem restorane da se tacno zna sta se narucuje tj cega se uzeli: pohovani kackavalj, Karadjordjeva snicla koju nekad zamenim porcijom cevapa ili pljeskavice na kajmaju. Dragi narucuje sopsku salatu, pecurke na zaru, belu vesalicu ili lignje na zaru zavisi od raspolozenja. Naravno delimo predjela. Ja nekad ako ostane mesta narucim palacinke i to je to…

  • dejanmomic@gmail.com' Naivni wannabe gurman kaže:

    Hvala na ovom zanimljivom i poučnom tekstu. Sada tek shvatam u koliko sam ugostiteljskih zamki upao, shvatajući jelovnik kao običan spisak namirnica sa cenama.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *